UMOTANE SREĆE
Izlazim iz taksija, dok mašem taksisti Ivanu, koji me preveze ne samo do tražene lokacije, nego i do mesta na kojem levitiraju sećanja, gledam kako odlazi, kao neko ko mi je drag. Kao neko koga jedva poznajem. Kao neko sa kim razgovaram po meri srca. Bez zadrške i umotavanja. Neko koga ni ne poznajem.
Ulazim u zgradu, penjem se do svoje kancelarije. Zamišljam kako bi izgledalo da se sada pojaviš iza, rukama mi obuhvatiš kolena, moju torbu okačiš oko vrata i nosiš me u rukama… Hm, ne. Možda je slika previše gruba za nas dvoje. Nasmejem se sebi, jer nas već zamišljam.
U kancelariji je tiho. Kolege gledaju u svoje računare. Tapkam prstima po senci sunca. Za druge strane kancelarije na zidu pojavljuju se prsti, kao da smo u lutkarskom pozorištu. “U pozorištu sigurno jesmo”, pomislih. I dalje je tišina. Nikoga ne poznajem, a zajedno smo više od osam godina. Delimo isti vazduh, iste zidove, iste programe, iste tempirane dolaske i odlaske, a tako malo poznajemo. Ne poznajemo se na tone.
Da li će i nama dvoma biti ovako tupo od neprepoznavanja? Zamišljam našu večeru. Sećam se da mi je drugarica, koja živi u Italiji, rekla kako je kod Italijana glavni obrok večera. Tada se cela porodica okupi oko stola, razgovaraju o danu koji je na izmaku i jedu. Hrana im je sredstvo okupljanja i zbližavanja. Razmišljam da li će nama biti potrebna hrana da bismo bili bliski. Da li je nama možda dovoljno saznanje da smo uvek blizu, da život teče, da život u nama zna da diše, da ponekada nas dvoje možemo biti i gladni hrane, a nikada nas samih? Šta misliš? Ne znam ni šta voliš da jedeš. Ali, saznaću i napraviću ti toplo jelo. Želim da, dok mi šapućeš o svojim omiljenim jelima, prozori popucaju od naježene kože. Zamišljam da u kući imamo ogroman sto sa barem šest stolica. Volim velike porodice. Volela bih da nas bude što više, da u kući retko kada bude tiho, osim kada mi uveče čitaš pred spavanje. Da, volela bih da mi čitaš o onome što si pisao dok se nismo sreli. Volela bih da zaspim dok te slušam. Rekla sam ti da mogu da zaspim samo ako je baš jako tiho. Ali, tvoj glas mi ne bi smetao. Sigurna sam. Sada bi me pitao ko će deci da čita, pa nisi valjda dete da ti čitam pred spavanje. O, da jesam. Nije me stid da to saznaš. Ima li stvarnije sreće slušati glas onoga koga voliš pred san? Ima li opipljivije radosti da poslednje u toku dana što ću čuti bude od tebe?
Koleginica psuje jer joj se muž od jutros ne javlja na mobilni. Dete je zaspalo, nastavnica je zvala iz škole. Uzdiše. Neko nas je slagao, sigurna sam. Život nije psovka. Ne, ne želim tako da živim. Ne želim da te pozivam milion puta, a da tebe nema. Ne želim da drhtim jer te nema. Želim da drhtim jer si uz nas. Jer se utrobama osećamo. Neko je sipao sve naše želje u kalup. Nekome smo poverovali da je život naš samo i jedino tokom vikenda, između daski za peglanje i trpezarijskog stola, lavora i wc šolja, varjača i miksera, spakovanih torbi za trening i neopranih majica, zategnute posteljine i nemog gledanja u ekran televizora.
Želim da nemo gledaš u mene dok me voliš pogledom. Želim da ližemo varjaču umočenu u puding od vanile. Da se smejemo jer nam se smeje. Glasno. Iz pete.
Kolega smiruje koleginicu, utešnim rečima da joj je možda suprug u velikoj gužvi. Čak pokušava da je nasmeje navodeći primer svoje žene koja ga je od jutros zvala barem deset puta, kako bi se konsultovali u vezi sa kupovinom novog bračnog kreveta. Ježi mi se jezik. Ipak, ćutim. Ne želim da imamo bračni krevet. Želim da svaki krevet u kući bude naša postelja. Ne želim da i jedan jastuk bude na bračnom krevetu. Želim da naša ljubav diše na svakom čaršavu u kući. Ne želim definicije, uske hodnike kojima bosi hodamo ka sreći, želim da širimo ruke po kući, da se grlimo i jurimo po ogromnoj dnevnoj sobi. Da igramo žmurke, ali da se uvek nekako pronađemo. Misliš li da smo se mi pronašli? Ne želim da se tražeći izgubimo.
Volela bih ujutru da ti pravim tople sendviče. Ako žuriš, da ih poneseš na posao. Ima li lepšeg mirisa i osećaja od tople rerne, pre svitanja? Umotala bih sendviče u salvetu, preko stavila zaštitinu foliju da se toplota sačuva. Sačekala bih tvoj poziv. Želim da sreća vrišti kroz slušalicu. Znam da voliš sendviče sa rendanim barenim jajima i sitno iseckanim kiselim krastavcima. Umesto rukama, želim da ti stomak ugrejem hranom. Da osetiš koliko ima mene u svakom zalogaju.
Koleginica se smirila. Javio se suprug. Otići će do ćerke i sve će biti kao nekada. Opet psuje. „Nije dama“, pomislim. Nisu svi za sve. To je tačno. Ali, svi smo za ljubav. Ona nas jedino može spasti upakovane i fabrikovane sreće. Opet nas uspavljuje tišina. Ne želim da nas bilo šta uspavljuje, sem našeg glasa. Ne želim da me smiruju kolege. Ne želim da se bilo kada osetim usamljeno. Želim da dotrčiš do mog posla ako te zovem. Želim da pričam kolegama o sreći koja se rascvetava, koja se množi svakog jutra a uveče ulazi u svoju mekanu školjku. Ne želim da nakon par godina i ti i ja plaćamo privatnog terapeuta, jer smo se izgubili u jurnjavi za glupostima. Ne želim da mi posao bude odmor od porodičnog života. Želim da se odmaram u svojoj porodici.
Kraj je radnog vremena. Torbe su spakovane po redu. Sve je kao u redu. Svi su kao nasmejani. Svi su kao zadovoljni. Svi kao idu svojim porodicama. Svi kao žive na potpeticama, a hramlju na obe noge. Svi kao imaju novca, a žive od rate do rate, svi kao udišu a dišu na škrge. Želim da dođeš ispred firme pešice po mene, da se šetamo i otpakujemo današnji dan. Želim da ti ljubim crveni nos, da te grlim jer si se promrzao dok si me čekao. Šta misliš da odemo do reke i tamo ispljunemo sve što nas tišti? Neka ode u nepovrat. Ne želim da ti o bilo čemu ćutim. Želim da suton dočekamo zajedno, da jedno u drugome ostavimo trag. Nebeski trag. Trag one sreće koja je gluva za psovku, one sreće koja se piše bez kao, koja ne poveruje u prazne utehe, koja se ne prepričava taksisti jer se ona vidi u pokretima i zenici očiju, one sreće koja se raspakuje pedalj ispod kože.