Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE

Dok bi ćutanje bilo jedan odgovor na sto pitanja, jedna u pozadinu progutana reč koja, odande nabačena, mogla bi imati elementarno dejstvo.

 

(Žilu Romenu, piscu)

Latinski pesnik i epigramatičar Marcijal nije, baš, sasvim sigurno da je sam dosta ćutao, ali je, bar, lepo napisao veliku istinu: Est magna res tacere. Rečju „ćutanje”, izdašno se služi literatura. Ona je donela naviku da se ćutanje ceni estetički kao ceremonijalni izraz nad tajnom, eventualno, nad dubinama.

velika je stvar ćutanje

Ima ćutanje i ćutanje. Ono koje je ceremonija nad nemirima, i ono koje je mirna površina nad nečim vrlo jasnim i određenim što se u pravom času za trenutak može pretvoriti u reč. Ćutanje, dakle, nije neki od reči ispražnjeni prostor, nego je promišljena i progutana reč.

Pronašli smo da ovo svoje vreme zovemo „prelaznim vremenom”. Mesto da ga zovemo vreme u koje je glavna tehnika svih sredina, a naročito odgovornih sredina, prešla u govorljivost i govorenje. Šta bi imalo da znači prelazno vreme? Kao da ima ičeg u vremenu što nije prelazno! Kao da može biti neko parče nepunopravnog i neistorijskog vremena, nekog inferiornog koje će, volšebno, ispasti iz kontinuiteta i niko neće biti za nj odgovoran!

Brbljiv život…

„Prelazno vreme”, jedna je od fraza današnjeg konfuznog i brbljivog života. Da je svet konfuzan, vidi se što se svi prestiži klate, stari i novi, materijalni i duhovni. A da je govorljivost najgora tehnika za podizanje i učvršćivanje prestiža, vidi se, jasno, što je stanje današnjeg sveta jedno veliko odsustvo dostojanstva. Nad tom jasnoćom trebalo bi zaćutati.

Srednjovekovan kaluđer, zabeležio je iskustvo: i oni koji mnogo putuju, i oni koji mnogo govore, retko se posvećuju; to jest, retko postižu gornji i vrhovni stepen u jednom naprezanju i pozivu.

Zašto današnji državnici i politički vođi neprestano putuju? Zašto se neprestano slikaju? Zašto, pri tom, neprestano govore?

Očajno je što nigde više nema namrštenog muškog ćutanja, što treba ići među drevne biste i portrete da bismo videli nad progutanom rečju stisnute zube i usta. Mnogi današnji političari svaki svoj potez, svaku polunameru govore i objavljuju. Svaki tuđ potez i polunameru – jezikom postaju. Zašto odmah govoriti kad se odmah neće ništa raditi, i kad se odmah ne zna šta će se posle moći raditi. Brza reč je, samo, refleks. Brza reč nema pozadine, nema kuće, ne može natrag, juri dalje i vuče za sobom čoveka.

Mnogo i neobuzdano

Međutim, sve važno i odgovorno mora imati pozadinu, duboku pozadinu. Važna reč, potencijalna reč, morala je ležati u ćutanju, i morala izaći iz ćutanja! Sve što je čoveku vredno, ćutljivo je! Strast jednoudi s rečima. Veliko pripremanje i preobražavanje isto tako. Veliko izmirenje i žrtvovanje isto tako. Zašto se, dakle, govori tako mnogo i neobuzdano i tako – uzaludno?! Šta se hoće s tim pijanstvom od govorljivosti? Zašto jedan teško odgovoran starac na kormilu sveta povećava doze svoje govorljivosti kao neki dokon automobilist doze svoje brzine? Zar se ne zna da je u teškim situacijama nemogućno govoriti opširno, dobro, odgovorno? Život nije pozornica i državnici nisu glumci koji nikako ne mogu izgubiti bistrinu glave i dostojanstvo jer im je sve do tačke i zapete unapred napisano. Doterali smo do bolesti: da onaj ko je izgubio glavu, ne gubi i reč. Naprotiv. Reč teče, ljudi kazuju i poručuju sve svoje račune koliko jesu i koliko mogu postati opasni i koliko su i u čem izuzetak nad svima drugima. Radio, tehnika naše histerije, odmah to raznese s obe strane ekvatora. I odmah i svi drugi udare u govorenje da su i oni tačno takvi izuzeci, i izuzetak odjedared postaje pravilo, i nije više ni nov, ni važan, ni strašan. Istopio se tako jedan politički faktor; to vodi u konfuziju, a konfuzija opet u govorenje.

U engleskom Parlamentu, pao je šamar zbog govorenja! Nekad na reči skupa Engleska, primila je, takođe, tehniku govorenja. Govori za mesec dana koliko pre za deset godina. Sve kazuje. Njena poruka u novinama, bila je ranije praznik i verdikt. Sad više nije. Tako je onda jedan drzak poslanik smeo da Britaniju povuče za jezik da bi mu kazala još više. Drugi poslanik se skandalizovao – i odjeknuo je šamar. Onda je engleski Parlament veličanstveno zaćutao, i zamrzao u nepokretu. Posle dugo vremena, znao je opet jedinu reč koja bi se imala kazati, i progutao ju je.

Stalno putovanje i govorenje donelo je suviše dodirnih tačaka između država i naroda. I to su suviše vulgarnih dodirnih tačaka. Kao najobičniji susedi, države se nadgovaraju i „hvataju”, draže se, pričinjavaju stid i bol svaki dan. Ćutanje bi oduzelo indiskretne i suviše mnogobrojne dodirne tačke. Ali se kroz bol i stid opet dalje govori. Državnici se ošamućuju govorenjem. Zarazgovaraju se teško odgovorni ljudi kao žene! Međutim, neko ko je zaćutao, meri, i ceni, i koristi se. Izradio se jedan nov potez ruke u politici. Ne strašan, naprotiv, mekan, bezmalo elegantan potez ruke skupljenih prstiju. Takva mirna ruka, skoro neprimetno se prikuči i napuni tamo gde ima nešto da precuri. Posle gotovog takvog čina, samo se konfuzija može pojaviti, konfuzija i refleksne reči.

Putuju državnici i upravljači. Linije i stanice njihovih putovanja, to je danas svetu firmament. I govore, govore ti putnici u hodu i u vožnji, sedeći i stojeći, s prozora, pred vratima i iza vrata. Kao da se neka mašina sama od sebe vrti u njima i izbacuje reči i rečenice. Na sve ima odmah odgovor! Na jedno pitanje – sto odgovora! Dok bi ćutanje bilo jedan odgovor na sto pitanja, jedna u pozadinu progutana reč koja, odande nabačena, mogla bi imati elementarno dejstvo.

Govorenje to je odavanje. Danas se tako reći providi koje su sile i potezi unapred osuđeni i pobeđeni. Provide se malaksavanja. A malaksavanja mora biti jer su to i plodni momenti kad se izjednačuju protivnosti u jednom biću ili zbivanju. Ali malaksavanje je privatna stvar i treba da ostane prikriveno. Ćutanje bi ga prikrilo. Ali se ne ćuti. Iznegovala se lažna manija da treba govoriti kako ni materijalnog ni moralnog malaksavanja nema. A malaksavanje se providi kroz providnost u odsustvu gustog i mirnog ćutanja.

Izvor: „Politika“ od 23. aprila 1938. godine

Priredio: Velibor Mihić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: