„OSTAVIĆU VAM JEDINO REČI“
Kopač bunara i ja svakog dana/ spuštamo se duboko,/ on u zemlju, ja u dušu – stihovi su velike pesnikinje Desanke Maksimović (1898-1993). Reč je o pesmi „Kopač bunara“, manje poznatoj, kakvih još ima u izvanrednoj knjizi „Ostaviću vam jedino reči“ („Klett“), promovisanoj u Kolarcu.
Knjiga je objavljena na inicijativu njenih sestričina i sestrića, koji su načinili i izbor pesama, a povodom 120 godina od rođenja i 25 godina od smrti velike pesnikinje.
Knjiga počinje njihovim nadahnutim tekstom „Poslanica radosti“ u kom se, između ostalog, kaže:
„Ljubav i priroda su izvori života i radosti, ljudske i to je bilo vrelo tetkine poezije. Bila je više od raspevane poetese, suštinski filozof pesme i filozof pesništva“.
Napominju da su na prvim stranicama gde su i faksimili više pesnikinjinih rukopisa, odabrali njima najdraže pesme, a zatim one koje su, po njihovom mišljenju, obeležile određene stvaralačke periode. Pišu i da je ova zbirka „ispunjavanje misije“. Jer „Tetki je od svih priznanja i nagrada bilo draže da joj stihovi stignu do čitalaca i njihovih srca. Verujemo da će ova zbirka biti poslanica radosti, ljubavi, životu i prirodi, onom što je bila i živela Desanka Maksimović“.
O velikoj pesnikinji i njenoj poeziji, znalački je govorila Aleksandra Vraneš kao i Petar Arbutina koji je za „Blic“rekao:
– Ovo je izuzetna knjiga koja sadrži i neke njene manje poznate pesme kao što su „Putnik treće klase“, „Kopač bunara“, „Kovač“… Ona je i vrsta poetskog i etičkog zaveštanja. Poetskog i zato što je porodica, sastavljajući ovakav izbor – neću da kažem antologičarski jer antologija se smatra i kao intelektualan egzorcizam pokazala koliko čudesnih lica pesnik ima – bezbroj. S druge strane, taj izbor pokazuje veoma važne zaskonomernosti koje književni kritičari uglavnom izbegavaju. Jasno se vidi njen etički stav kao i činjenica da za velikog pesnika nema malih tema. Nema te (naoko) beznačajnosti od koje velik pesnik, kad je se dotakne, ne može da napravi dobru pesmu. Mera je talent. Vidimo u ovom izboru i kako se fascinantno bavi najdubljim filozofskim pitanjima, a tako lako, jednostavno, nepretenciozno. Vanvremenske poetske slike. U tom i jest snaga i moć; okvir slikovnosti uobličen nečim što je misao, a ne obratno.
Na kraju knjige, „Umesto biografije“, Desankin tekst koji se završava rečima: „Moje najdraže pesme? One koje predstavljaju žal za prolaznošću, a u isto vreme izražavaju neumitnost života. Takva je moja pesma ‘Zmija’.“
KOPAČ BUNARA
Kopač bunara i ja svakog dana,
spuštamo se, duboko,
on u zemlju, ja u dušu;
svaki dan, čeka nas obmana –
i ja ne dopirem duši do tajne,
on ne nalazi vodi oko.
Silazimo u dubinu dalje od korena
duše i žila stoletnog hrasta.
Ni njemu ni meni ne dolazi smena,
a s časa na nas opasnost narasta.
Kopač bunara je juče poginuo.
Ne da zemlja živom da se spusti
tamo gde bi san njen vekovni čuo,
ni nebo gde se dno duše može čuti.
Juče je kopač bunara poginuo,
a ja se dalje spuštam u tamu,
svetle mi samo misli dva-tri snopa;
a ja i dalje kopam, kopam,
ma i poginula tražeć sebe samu.
Autorka: Tatjana Nježić
Izvor: Blic
Priredio: Velibor Mihić