Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

MOLIM SE VREMENU

molim se vremenu

U hodnicima ovih ruševina
od ljudi,
zamišljen nad svojim zglobovima
i sigurnošću svojih rebara,
okrećem se nekom licu
i molim se vremenu,
molim se nemilosrdnim makazama zaborava
da sačuvaju njegov lik.

I samo ruke
trepere
kao dim u svetlosti aprila,
i samo oči
žmirkaju
kao nebo rasuto po česmi,
dok se ja molim
nekom nevidljivom bogu,
bogu koji bi mogao da proviri
preko rama grbavog prozora
ljupkoj glavici nekog deteta
koje ne zna i ne naslućuje
šta ga čeka u prvoj ulici kad prohoda
i smehu
koji se na njegovim usnama neće ponoviti.

Šapućem nešto
što se neće osmisliti
ni na prvom ni na drugom spratu budućnosti,
šapućem
kao monah gluvim manastirskim zidinama
i odlazim nekoj bubi u polju
koja je zaspala na cvetu
očekujući sunce.

POHVALA VETRU

Lepo, to je baš u ovom času lepo,
toliko lepo da nadmašuje lepotu:
tvoje drhtanje i padanje snega.
Hvala vetru
jer je pun tvojih glasova i tvoje ćutnje,
hvala sumraku
što pada na tvoja usta ko poljubac majčin,
hvala svetlosti
nastanjenoj u tvojim rukama
gde se gnezde moji gladni prsti.
Hvala vetru
i kiši s planina što donosi san
da te u predeo najlepšeg uselim.

Tako malo živiš, ljubavi,
kao cvet na vodi.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: