Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Traganje za sabornošću: Smrtocentrična ili životocentrična crkva?

POVRATAK NEČEMU ŠTO JE ŽIVO U NAMA

Pravoslavni ruski mislilac Aleksandar Šmeman govori o tome šta je traganje za sabornošću i da li je pravoslavna crkva okrenuta smrti ili životu.

 

Pitanje koje se nameće jeste: kako sve to spojiti da bismo prevazišli zbrku, koja u izvesnom smislu potiče od bogatstva, ne nužno od nedostataka ili nedovoljne razvijenosti?

traganje za sabornošću

Veoma je teško biti katoličan (ne rimokatolik, to je relativno jednostavno, ili je barem bilo), biti katoličan u smislu sabornosti, zbog toga što katoličnost tj. sabornost znači „održavanje jedinstva“, što je, kako nas uči apostol Pavle, teško čak i posle krštenjskog obnovljenja. Teško nam je da pomirimo naricanje i vaskrsenje, teško nam je da vidimo sve stvari istovremeno onako kako ih Bog vidi.

Ono što mi ovde pokušavamo jeste da učinimo napor sabornosti, da pokušamo da sagledamo kako sve ove stvari – kulturu ili njeno nepostojanje, dvadeseti vek ili neki drugi, moju ili tvoju životnu situaciju – kako sve to prevazići da bismo dostigli „saborno viđenje“.

Istorijski gledano (ja sam svoj život teologa započeo kao istoričar Crkve), naša Crkva je bila, da tako kažem, „smrtocentrična“, i ta usredsređenost na smrt još uvek mestimično opstaje. To je Crkva čiji sveštenik sebe u osnovi vidi kao onoga ko „opslužuje“ narod u najvažnijim trenucima života, ko krsti, venčava, opeva, i to je u osnovi to. Osim toga, sveštenik je veliki savetnik i društveni vođa, glavni i odgovorni za freskopisanje crkve (jedino sveštenik može da odluči kako freskopisati crkvu, niko drugi). Bila je to, dakle, „smrtocentrična“ Crkva.

Danas smo pak, iskreno rečeno, u opasnosti da postanemo „životocentrična“ Crkva, da jednu, svetu, sabornu i apostolsku crkvu rasparčamo na omladinu, srednje pokoljenje, starije pokoljenje itd. – na razne „sekcije“.

Vreme je da se setimo da, makar se sastojala od pedeset pet klubova, svi oni imaju nešto zajedničko: svi se sastoje od potencijalnih leševa! To je ono što naša kultura koja poriče smrt čini da zaboravimo. Od „crne Crkve“ možemo se danas pretvoriti u Crkvu koja će sve vreme zahvaljivati „kulturi“ što na veoma miran i efikasan način „uklanja smrt“, omogućavajući nama da se konačno „posvetimo životu“. Još jedno rasparčavanje sabornosti!

Kako, dakle, sve to osmisliti? Kako održati jedinstvo života i smrti, naricanja i blagodarenja, klicanja „Aliluja“ i suza? Kako učiniti da sve to ima smisao ne samo za mene, vas i moje parohijane, već da bude prisutno, aktivno i delatno i šire, u kulturi? Sve su to ogromni problemi sa kojima se danas suočavamo, i premda se ne nadam da ih možemo rešiti, smatram da je ovaj seminar veoma važan zbog toga što, verovali ili ne, niko nikada u Pravoslavnoj Crkvi nije izneo svoje mišljenje na ovu temu!

Da bi se dostigla željena sabornost potrebno je iznova otkriti da, na primer, velikosubotnji sloj opela danas zvuči uglavnom kao naricanje, iako to nije. Nešto nije dovoljno iznova otkriti na istorijsko-arheološkom nivou. Potrebna je sinteza, sinteza kojoj se možemo obratiti. Mislim da mogu reći (kao i svako od vas) da ne mogu da propovedam neko učenje ukoliko to učenje ne predstavlja ono u šta ja verujem. Mi u bogoslovlju često volimo da citiramo nekog drugog i tako da se „ogradimo“: „Sveti Atanasije je rekao…“ (Ne daj, Bože, da ja slučajno kažem!) To je nekakvo lažno smirenje, kao da kažemo: „Bog postoji zato što je tako rekao Grigorije Niski“.

Ali možda Bog postoji i zbog toga što ja tako kažem, a ja sam vam bliži nego Grigorije Niski! Ovakva, dakle, teologija, koja se obavezno propušta kroz „filter“ nekoga iz Kesarije Kapadokijske, nije samo dobra stvar koju nazivamo „neopatristička sinteza“, već ujedno i svojevrsno svođenje bogoslovlja na istoriju, na citate, na fusnote. Najmrskije od svega je kad kažemo: „Znate, Maksim je o ovome rekao nešto veoma interesantno…“, i odmah simpozijum o tome šta je Maksim Ispovednik rekao!

Pronalaženje iznova pre svega mora biti naš sopstveni povratak nečemu što će postati živo u nama. A kada postane živo u nama prosvetliće i svet oko nas, da mi to i ne znamo. Vrhunac pronalaženja iznova treba da bude ponovno obraćenje koje će veru učiniti zaista mojom, ne samo zbog toga što sam ja inteligentan, već je potrebno da moja vera postane vera Crkve, tačnije da vera Crkve postane moja.

Ostavite komentar

Ostavite komentar