PRIPOVEST TEODOTA, EPISKOPA ANKIRE GALATIJSKE
I desi se za vreme bogoljubivog cara Teodosija, blaženog sećanja, da on prvog dana svoje vladavine imađaše veličanstveno viđenje Svetog Georgija kako silazi s nebesa u velikoj slavi, i arhangela Mihaila sa njim.
Sveti Georgije postavi bogoljubivog cara Teodosija na presto Rimskog carstva, i careva vera u Svetog Georgija beše jaka čitavo vreme njegove vladavine.
I nakon što vladaše dvadeset godina, podiže bogoljubivi car Teodosije veliku crkvu posvećenu Svetom Georgiju i posla po sve episkope da dođu na osvećenje crkve, pa čak i po mene grešnog i slabog. I kad smo osveštali svetu crkvu u ime Gospoda i Svetog Georgija, pojac zapeva psalme po redu, i car i njegova svita i čitav grad bejahu sa nama.
I nakon što car i mnoštvo ljudi sedoše, car zapovedi da se čita mučeničko žitije Svetog Georgija, jer tog dana beše 24. april, te slušasmo bez daha. Ali kad čitač dođe do onog mesta kad Gospod posvedoči Svetom Georgiju, kazavši: „Nema nikog ko ti je ravan među svim Svetiteljima, niti će ikada biti“, to me zainteresova, pa rekoh: „Ako toliko mnoštvo generala, vladara i upravitelja ovog sveta prezre svu slavu ovog sveta i svoj položaj i bogatstvo, i dade svoj život za našeg Gospoda Isusa Hrista u vreme vladavine bezbožnog i samovoljnog cara Dioklecijana, otkuda to da je ovaj Svetitelj uzvišeniji od svih njih?“
Nastupi smiraj dana Gospodnjeg, jer osvećenje crkve beše u subotu, u toku dana. A kad nastupi veče i kad, k’o što je prikladno, odslužismo večernju službu, i rekosmo: „Amin“, sedosmo da porazgovaramo o veličanstvenosti Gospoda, te i car sede sa nama. I jedan od naših otaca, episkop, beše uznet na nebo u viziji i vide najuzvišenije tajne o kojima je nedostojno da ijedan zemaljski stvor progovori.
I reče on priču ovu:
„Videh sebe kako stojim pred prestolom Oca i videh hiljade i hiljade, milione i milione kako slave Svetu Trojicu, kako prilaze u mnoštvima proslavljajući Gospoda, uzvisujući Ga i blagosiljajući Ga, i moleći Mu se. Oni stajahu u redovima, i nijedan zemaljski stvor ne mogaše opisati slavu i čast koju oni primahu od Svete Trojice. I videh jednog kako izađe ispod zastora, nalik na kralja, sa zlatnom dijademom sa sedam kruna na njoj, jašući belog konja, mnogo puta svetliji od samog sunca, opasan mačem i zakriven štitom, u kraljevskoj odeći; ukratko, njegovo kraljevsko dostojanstvo očigledno i nemerljivo beše. I kad izađe napred, mnoštvo krene za njim i sa jedne i sa druge strane, i videh sve Svetitelje kako mu se klanjaju, i kad ga pogledah zanemeh i poželeh da saznam ko je. I pogledah s leva i videh monaha koji stajaše sa angelskim krilima, kao angeo Gospodnji, i koji nosaše kraljevsku krunu i odeždu koje nigde do sad ne beše ni u jednom kraljevstvu, i zlatan štap u desnoj ruci; lice mu beše radosno i velika slava ga okruživaše. Ja mu se obratih, rekavši: ’Oče dragi, preklinjem te da mi kažeš ko si ti koji stojiš u takvoj slavi kao što je ova’. On me zagrli i reče mi: ’Ja sam Pavle iz Tivaide, i dobro si došao, o pastiru našeg istinitog Cara, našeg Gospoda Isusa Hrista’. Kad mi ovo reče, uzradovah se što dobih slobodu da govorim pred njim i rekoh mu: ’O gospodaru, moj sveti oče, pošto me udostoji ovakvog svetog pozdrava, preklinjem te da mi kažeš ko je ovaj veliki kralj koji upravo dođe, pred kojim čitavo mnoštvo ljudi pade na kolena.’ Tada se ovaj blaženi čovek blago osmehnu i reče mi: ’Znaš li ko je on? ’. A ja mu rekoh: ’Oh, oče dragi, otkud bih znao ko je, kad ga ne videh nikad pre?’
On mi odgovori: ’Poslah po tebe da te uverim u istinu o kojoj si razmišljao juče u tvom srcu u crkvi – o Svetom Georgiju, od Gospoda voljenom mužu, izabranom mučeniku koji uzdignut beše iznad svih Svetitelja, prema rečima našeg Gospoda. Pokreti svake duše koja iz tela izlazi, bio to pravedan čovek ili grešnik, pišu se na duhovnoj tabli koja je uvek uz dušu, na kojoj se i dela pišu. Kad je Gospod moj ushteo da me uzvede k Sebi, mene – slugu Njegovog, da otpočinem i da me poseti, izađoh iz sveta i udostoji me velike dobrote svoje i dovede me u Njegov grad, te videh to Božje biće koje ti upravo vide. On na glavi imađaše kraljevsku dijademu sa sedam kruna, koju pogledah i na kojoj pročitah: Ja sam Georgije iz Diospolja, Božjeg grada, koji triput za našeg Gospoda Isusa Hrista dade život svoj, i videh sve Svetitelje kako padoše na kolena pred njim. A kako ja iskusih mnoge patnje zbog imena Gospodnjeg i dadoh svoj život četiri puta, pomislih u sebi: Zamisli, jednak sam mu po slavi, te ne padoh na kolena pred njim. I odmah, istog trena, Onaj koji poznaje srca svih ljudi p o sla mi arhanđela Mihaila koji mi reče: O presveti Pavle, zašto i ti ne pozdravi duhovnim pozdravom, kako Svemoćni naredi? Rekoh mu šta mi je na duši. Onda me on odmah povede Svetom avi Nubu Ispovedniku, koji beše monah i mučenik, i reče mu Božju zapovest. Sveti ispovednik mi reče: O Pavle, moj sveti oče, idi i izvrši zapovest Božju i ne govori da i ti propati koliko i Sveti Georgije, jer si ti od svoje volje propatio; ali taj ispravni čovek zarad Gospoda ispaštaše od sekire, dvoglave sekire, testere, eksera, vatre, dvoseklog mača i čeljusti divljih zverova. I kažem ti, o voljeni moj oče, da kad ti pratilac dođe i reče ti: ’Gospod te zove, odmah dođi’ nije li tvoj odziv Gospodnjem pozivu bolji od sedamdeset godina monaškog života u keliji? Kad čuh ove reči Arhanđela i Svetitelja, promenih mišljenje i rekoh: Oprostite mi, i oni se radovahu sa mnom, pa odoh do Svetog mučenika Hristovog i odmah mu iskazah počast naklonom. A Sveti čovek mi reče: O verni pastiru Hristov, uteši se, jer nema ko ti je ravan među mučenicima i koji je krunisan, osim Svetog Georgija.’
I dok ovaj sveti čovek (Sveti Pavle iz Tivaide) sa mnom pričaše, Sveti Georgije, vojnik Hristov, dođe do mene i lica ozarenog svetlošću pozdravi me i srce mi ispuni radošću i zadovoljstvom, pa mi reče: ’Kad odeš u grad Ankiru, podigni mi hram da mogu doći i biti sa tobom, jer će proći još sto pet meseci dok ne dođeš k meni, u ovaj sveti grad’. Kad mi reče ovo, prenuh se iz ovog viđenja.“
Kad car i dvanaest episkopa videše svetlo lice svog prijatelja episkopa zaključiše da je imao viđenje i moljahu ga da im kaže šta ugleda. A on, kad se sabra, reče im sve što vide u viziji, i oni se začudiše veoma i proslaviše Gospoda i velikog mučenika Svetog Georgija. I car reče: „Onog dana kad me Gospod postavi na tron Rimskog carstva, iako grešan, videh svojim grešnim očima Svetog Georgija predivnog izgleda kako silazi sa nebesa sa zlatnim skiptarom u desnoj ruci, i arhanđel Mihailo beše s njim. I videh zlatnu dijademu i sedam kruna na njegovoj glavi, i videh kako sija hiljadu puta sjajnije od sunca, i priđe mi ispunjen radošću i povede me i postavi me na carski presto i mnogi plemići ga videše licem u lice. I videh ga opet u njegovoj svetoj crkvi i pokaza mi stvari koje će činiti dobro mojoj duši“.
Kad ja (Teodot) čuh ovu pripovest, blagosiljah Gospoda Boga mojega i Njegove Svete mučenike. Nakon ovog događaja, taj episkop ode u svoj grad i sagradi prelepu crkvu u ime Gospoda i Svetog Georgija i osvešta je svojim rukama pre nego što napusti svoje telo. Taj episkop beše jedan od tri stotine i osamnaest episkopa koji se okupiše na saboru u Nikeji, i na mestu episkopa služaše sedamdeset i pet godina, i upokoji se u Gospodu kad beše stotinu i osamnaest godina star.