Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Da li deca nasleđuju i kako ispaštaju roditeljski greh?

OTPLAĆIVAČI DUGOVA

Stara izreka „jedoše oci grožđa kiseloga a deci zubi trnu“ na najdirektniji način upućuje na shvatanje da su deca, na neki način, baštine roditeljski greh. Ovakav stav unosi strepnju i uznemirenje među ljude, ali, ova opomena nema preveliki efekat. Zlo i greh se i dalje čine bez obzira na decu. Ima li, dakle, istine u ovoj izreci?

 

Rasuđivanje o tome da će naredna pokolenja (navode se cifre četiri ili sedam) snositi posledice za grehe otaca, ima starozavetne korene, i u Jevanđelju nećemo naći nikakvih pokazatelja za to. Da, u Knjizi Postanja Biblije priča se o tome, kako su Hamov sin Hanan i njegovo potomstvo bili prokleti i nosili prokletstvo za greh koji je počinio Ham. Ali to je jedinstven slučaj, i prokletstvo je izgovorio Hamov otac Noj, a ne Bog.

roditeljski greh

Sam Noj je “bio čovek pravedan i neporočan u rodu svom” (Post. 6, 9) i imao je tri sina: Sima, Hama i Jafeta, koje je Gospod naredio Noju da povede sa sobom u kovčeg. Kada se potop završio, Noj je sa sinovima izašao iz kovčega i prineli su žrtvu Bogu. Gospod je blagoslovio Noja i njegove sinove i obećao da više voda neće služiti za potop radi istrebljenja svega živog. Čak štaviše, interesantno je da je kao znak tog obećanja Gospod napravio dugu: “Pa kad oblake navučem na zemlju vidjeće se duga (Moja) u oblacima, i opomenuću se zavjeta Svojega koji je između Mene i vas i svake duše žive u svakom tijelu i neće više biti od vode potopa da zatre svako tijelo” (Post. 9, 14-15).

Ali sada je važno da obratimo pažnju na to da su i Noj i njegovi sinovi bili blagosloveni od Boga. I evo šta se dešava dalje: posle potopa “Noje poče raditi zemlju i posadi vinograd; i napiv se vina opi se, i otkri se nasred šatora svojega. A Ham, otac Hanancima, vidje golotinju oca svojega, i kaza obojici braće svoje na polju. A Sim i Jafet uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući natraške pokriše njom golotinju oca svojega, licem natrag okrenuvši se da ne vide golotinje oca svojega. A kad se Noje probudi od vina, dozna šta mu je učinio mlađi sin, i reče: proklet da je Hanan i da bude sluga slugama braće svoje!” (Post. 9.20-25). To jest prokletstvo Hanana za greh oca njegovog, Hama, je izgovorio Noj – to je Nojevo delo. I prokletstvo je bilo upućeno na Hanana, zato što je Ham kako shvatamo bio blagosloven od strane Boga. Noj je to znao i prosto nije mogao da prestupi taj blagoslov.

Od Hanana su nastala Hananska plemena. Ali već u starozavetnim proročanstvima se daje odgovor Boga na pitanje leži li roditeljska krivica na deci, plaćaju li deca pred Bogom za njihove grehe. Evo šta govori Gospod ustima proroka Jezekilja: “Ali govorite: zašto da ne nosi sin bezakonja očina? Jer sin čini sud i pravdu, sve uredbe Moje drži i izvršuje; doista će živjeti. Koja duša zgrješi ona će umrijeti, sin neće nositi bezakonja očina niti će otac nositi bezakonja sinovljeva, na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku će biti bezbožnost njegova…Ja ću suditi …svakome po putevima njegovim, govori Gospod Bog” (Jez. 18.19-30).

A kod proroka Jeremije koji je predskazao Hristov dolazak kaže ovako: “U te dane neće se više govoriti: oci jedu kiselo grožđe a sinovima trnu zubi. Nego će svaki za svoj grijeh poginuti; ko god jede kiselo grožđe tome će zubi trnuti” (Jer. 31, 29-30). To jest nema odgovornosti pred Bogom za grehe otaca, nema takve teme – ali postoji i to veoma ozbiljna tema grehovne naslednosti. No, valja reći i ovo: ako je sudbina onih koji su rušili crkve bila veoma tragična, njihova deca, znam takve primere, su odrastala kao dobri, primerni ljudi, često verujući. To jest nema direktne veze između postupka roditelja, i rokova predodređenosti plaćanja.

Razumljivo je da dete ne nosi odgovornost za greh roditelja, ali mnogi postavljaju pitanje da li duhovno stanje roditelja ima uticaj na stanje deteta? Recimo, da li su na gubitku deca nevenčanih roditelja, takozvana “nezakonito rođena deca”, deca čiji su roditelji ateisti ili pripadaju drugoj veri? Naravno, ne! O kakvoj šteti može biti govora? Nezakonito rođenje – to je termin naslednog prava, i nijednog drugog, tako da nema duhovnog značenja. Treba jasno shvatiti da je krštenje duhovno rađanje u Hristu, i u poređenju sa tom vezom sve druge veze – rodbinske, društvene, porodične, nacionalne nisu tako značajne.

U vreme Hristovog dolaska u svet u religioznim pogledima Jevreja krvno-rodbinske veze su određivale bogoizabranost. Proizilazilo je da ako si ti potomak Avraama, onda ti automatski nasleđuješ Carstvo Nebesko. Ali Hristos je rekao: “Niste vi Mene izabrali, već Ja vas” (Jn. 15.16). I On je ustanovio druge kriterijume odnosa sa Bogom. Rodbinske veze ne mogu da odrede da li će se čovek spasti ili ne. U odnosu prema Hristu sve rodbinske veze su – ništa, jer je Bog – Tvorac, Bog je – naš Otac, a mi smo Njegova deca, i zato se i nazivamo braćom i sestrama u Hristu.

Apostol Pavle piše: “Jer ste vi svi sinovi Božiji vjerom Hrista Isusa; jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu” (Gal. 3.26-28). To jest svi smo mi Hristovi i to jedinstvo ima apsolutnu vrednost, vrednost u večnosti. S druge strane, Gospod se rađa u bogoizabranom narodu. Jevanđelje ne daje slučajno Njegov rodoslov – time se podvlači i to da svaki čovek treba da zna svoj rodoslov.

Stvar je u tome što nas Gospod priziva na život u konkretnoj istorijskoj i socijalno-kulturnoj sredini, i ta sredina predstavlja njegovog čuvara i mesto sopstvene realizacije njegovog prednaznačenja. I rodbinska pripadnost pomaže čoveku da prihvati svet u toj prirodnoj, socijalnoj, istorijskoj sredini, u kojoj je on prizvan u život. To je ono što omogućava čoveku da formira i spozna svoju jedinstvenost. Mi se svi zovemo jednim imenom – čovek, ali svako od nas ima svoj lik, i s te tačke gledišta pripadnost čoveka konkretnom rodu je veoma važna: tako se formira individualnost, ličnost zadobija nove grane, ipostasi.

I s druge strane rodbinska pripadnost pomaže čoveku da se identifikuje u ovom svetu, među drugim ljudima. I ako vidimo sa koliko težnje u savremenom svetu teku procesi unifikacije ljudi, koliko je jaka tendencija privođenja svih ka jednom standardu, može se pretpostaviti da će se povećavati uloga krvno-rodbinskih veza, i upravo će one omogućiti čoveku da ne izgubi i spozna svoju individualnost, da sačuva svoju ličnost.

Danas se postala rutina genetički inženjering. Što se tiče kloniranja, to je pokušaj da se proizvede samo biološki deo te pojave, kao što je rađanje. I u njegovoj osnovi leži pogled na rađanje samo kao na biološki proces. Pritom se zaboravlja da je čovek telo, duša i duh. U takvoj pojavi čoveka o kojoj govorite nema mesta ne samo roditeljima, već ni Bogu. I ako čak rađanje čoveka smatramo prosto fiziološkim aktom bez učešća Boga, onda su i svi naši odnosi – odnosi na nivou telesnog.

Već smo govorili o tome da veoma često supruzi koji su zajedno proživeli dug život u starosti počinju po izgledu da liče jedno na drugo. To pokazuje da postoji nešto što je iznad fizičkog. i to nešto i preobražava, menja ljude. Znači porodica je više od telesnih odnosa. Ne samo više od veza krvnih, rodbinskih, socijalnih, imovinskih, životnih koje povezuju ljude, već i više od veza tela u širem smislu reči.

Ipak, nije sve tako jednostavno. U Jevanđelju ima priča kada su Hristu prišli sadukeji koji nisu verovali u vaskrsenje iz mrtvih, i pitali Ga: “Učitelju! Mojsije nam napisa ako kome brat umre i ostavi ženu a djece ne ostavi, da brat njegov uzme ženu njegovu i da podigne sjeme bratu svojemu. Sedam braće beše: i prvi uze ženu i umrije bez poroda. I drugi uze je, i umrije, i ni on ne ostavi poroda; tako i treći. I uzeše je sedmorica, i ne ostaviše poroda. A poslije sviju umrije i žena. O vaskrseniju dakle kad ustanu koga će od njih biti žena?» (Ml.12, 18-23). I Gospod odgovara da «kada iz mrtvih ustanu niti će se ženiti ni udavati, nego su kao anđeli na nebesima» (Mk. 12, 25). To jest u Carstvu Nebeskom postoje potpuno drugi odnosi, i telesni odnosi nemaju život u večnosti. Tako da sve veze koje se ostvaruju samo po jednom fiziološkom merilu nemaju život u večnosti, i znači nedugovečne su. Ali ako su ljudi sjedinjeni duhovnim vezama, sjedinjeni Ljubavlju, onda su njihovi odnosi već usmereni ka večnosti.

«Ako ljubimo jedni druge, onda Bog u nama prebiva, i ljubav Njegova savršena je u nama» (1 Jn. 4, 12) jer je «Bog ljubav i onaj koji prebiva u ljubavi prebiva u Bogu, a Bog u njemu» (1 Jn. 4, 16). I zato ljudi koji su sjedinjeni duhovnim vezama, sjedinjeni su Ljubavlju, i tada Duh Ljubavi – zajednica mira deluje na njih tako da oni postaju slični jedni drugima. I tada je porodica zajednica ljudi i ljubavi, a to je ono što već pripada večnosti. I, obratite pažnju, da takva zajednica ljudi zasnovana na ljubavi omogućava čoveku da otkrije u sebi sve to što mu je Gospod podario, da otkrije sav stvaralački potencijal koji je u njega uložen. Takva zajednica ne zaglušuje te darove, ne pritiska i ne uništava čoveka, već mu naprotiv daje mogućnost za stvaralački, duhovni procvat ličnosti.

Arhiepiskop belgorodski Jovan

Izvor: Gradandjela.blogspot.rs

Ostavite komentar

Ostavite komentar