ANALIZA KNJIŽEVNOG DELA
Kratka priča Nade Petrović u knjizi „Reč u zbegu“ iznedrena je iz naših, srpskih kulturnih obrazaca, tradicije, istorije ali i savremenog, razbijenog kulturnog miljea.
Živimo u vremenu kratkih formi komunikacije, kao posledice sveopšte informatizacije života. Razumljiv plod takvog kulturnog miljea je sve češća pojava kratkih priča (Biti kao reka, Paula Kuelja), u savremenoj svetskoj ali i našoj književnosti.
Kratka priča Nade Petrović u knjizi „Reč u zbegu“ specifična je. Iznedrena je iz naših, srpskih kulturnih obrazaca, tradicije, istorije ali i savremenog, razbijenog kulturnog miljea.
Bahtin je smatrao da se književnost„ne može tumačiti izvan sveopšteg konteksta čitave kulture date epohe “ISTORIJA SRPSKE KNjIŽEVNE KRITIKE KAO KULTURA ( Za i protiv istorijskog modela kritike Predraga Palavestre), dr Ana Mumović.
Globalni trend da se istorija i kulturni obrasci potisnu, bitno su, od devedesetih godina prošlog veka do danas, iskičmili relativno stabilan pravoslavno – slovenski kulturni milje, koji je vekovima Srbe odlikovao i razlikovao od drugih evropskih naroda. Naravno, Nada nije nameravala da čitaocu servira kritiku promena tih obrazaca, ali svojim pričama ovekovečila je karakter našeg tradicionalnog kulturnog miljea. Pokazala je koliko je pomerena osa, vertikala koja nas odlikuje, u poslednjih nekoliko decenija. Koliko je ta promena lomila i lomi dušu „današnjeg čoveka“. Nada, kao da je verni učenik Rolanda Barta – nudi priču bez navođenja čitaoca da je to sud – o ljudima, vremenu. To ostavlja čitaocu. I to je najsvetlija osna tačka svih priča u knjizi.
– Tematskom širinom, dubinom sagledavanja stvarnosti, snagom svog unutrašnjeg doživljaja, bistrinom misli i rečenice Nada Petrović uspeva da, manirom vrsnog virtuoza, taj svoj doživljaj prenese nama s takvom jasnoćom da nam se čini kao da je naš bio odvajkada, samo što je neko drugi pre nas uperio prstom u njega ( Iz recenzije R. Preradovića).
Ne znajući za ove Preradovićeve ocene teksta i stila Nadinih priča i sâm sam dolazio do takvog zaključka, i doslovce, u jednom svom komentaru na objavu Nadine pesme „Zdravica“ u blogu Zlatni Skarabej koji uređuje Nada, napisao sam: „Prihvatio sam Nadinu Zdravicu kao svoju. Živeli“. Ili, komentar sa pozajmljenim rečima od Nade na Usputnu belešku, takođe kratku priču objavljenu u blogu: „svaka je naša reč dublja od tišine i brža od misli“…
Karakterističan je komentar na Nadinu pesmu Gospode pomiluj: „Svaka reč je kao da je moja“. Koliko takvih „mojih komentara“ ima kad čitam svaku Nadinu priču iz knjige
REČ U ZBEGU? Nebrojano. Da, uverićete se i sami da su to i VAŠI komentari!
U tekstu već pomenuta dr Ana Mumović, u svom opširnom preglednom prikazu tvrdi da – Ukoliko narod ne poznaje svoju kulturu i istorijsku baštinu, on nema ni budućnost.
Nadine priče su toliko naše koliko imamo sluha za poljuljanu tradiciju i istoriju srpskog naroda, koliko čujemo naše pretke u svakodnevnom našem ophođenju, koliko živimo u duhu Majka Mare, i njenih snaja i sinova. Koliko je majki Jugovića i posle Jugovića, branilaca i junaka sa Košara, sa Juhora, Cera …Svaka srpska čuka iznedrila je junake koji su pali za ognjište i svoju rodnu grudu. Samo u Prvom velikom ratu dve trećine srpskog stanovništva stradalo je u odbrambenom ratu od Skadra, Krfa, Soluna… sve do najmlađih stratišta i nametnutih ratišta, Košara i celog Kosova i Metohije i cele Srbije.
Koliko nam je blizak odnos – do juče dobrih komšija, koji se u nametnutom ratu za nečije interese gledaju preko nišana…Koliko je Hajrudina i Stojana, od zajedničkog pretka, naterano u međusobni obračun samo zato što su imali različita verska opredeljenja! Koliko je bremenih i dobrih Milki tešilo i lečilo svoje povratnike iz tih ratova? Na putu – raspuću nam preci zastali da nam dom sviju, gde se od namernika nije moglo mirno živeti i ognjište toplo čuvati.
Ko to u istorijsko – kulturnoj matrici nema i ne čuje, priče Nade Petrović neka ne čita. Ko živi od sada za sada, ko je za mastan obrok veru zaboravio, ko je od vodenice Hostel napravio, od oranice drumove pravio, ko je od škole igraonicu načinio, neka ne čita ove priče!
Ako vam je bliska radost rađanja potomaka, rados dolaska na svet naslednika, ako ste ikada osetili da je ceo svet vaš kad se rode blizanci, čitaćete priču- „I pomoć i odmena“. „Uroš (deda) skide šajkaču, prekrsti se nekoliko puta, pade na kolena i krenu zemlju da ljubi. Nije prestao sve dok iz kuće ne izađe Stamena i ne reče: „I muško i žensko. I pomoć i odmena. Nek su nam živi i zdravi. A vi, šta ste se ukipili ko mlade? Deda gde je kubura?“
Pogledajte kako se nižu pesničke slike:
„Ču se glas deteta, ubrzo i drugi (1.)
Iz kuće izađe Stamena i reče: (2.)
I muško i žensko. (1,3.)
I pomoć i odmena.(4.)
Deda, gde je kubura?(5.)
Ređaju se snažne priče Nesrećnica, Velika muka, Odgovor na pismo, priče o običnim radnicima , ljudima od zanata, koji, da bi podneli težinu posla zbijaju šalu od zbilje koja ih okružuje! A porodice, žene i deca, pravi heroji. „Videh njegovu ženicu ( radnika Tošketa), a ona kao da je izdžikljala i još dodatno se ufitiljila i utanjila. I glas joj je bio čudan, promenio se, pa čak i u onim trenucima kad je pokušavala da glasnije govori u stvari je šaputala“. Teški dani inflacije na primeru Tošketove porodice, slika je cele Srbije. Ali, zbilja nam je takva – za ukradeni kamen za pokrivanje kupusa u kaci ( Radojica), za posečeno drvo u parku (Toške) da bi porodicu ostavio živom, gubi se posao ili se ide u zatvor, a za pokradeno zlato iz rezervi Zemlje, krivac ne postoji!!!
Luk i voda je obrokovan na njivi, kao užina, po velkoj vrućini, tokom žetve kada nam je selo bilo živo, što je značilo zdrava ishrana, ali ako se luk i voda jedu tokom više decenija zbog inflacije, kasnije i prodatih fabrika i izgubljenog posla onda je to naša priča koju je Nada ispričala potomcima za pamćenje i … nauk. Nametnuta izolacija Srbije, otežano poslovanje domaće privrede koje su strane korporacije iznudile, oterali su sve stanovnike u siromaštvo i strah za opstanak. Rasprodaja narodne imovine posle nasilne smene vlati dvehiljaditih godina nastavak je korporativnog liberalnog kapitalizma da se ugnezdi na naš kućni prag da od Srba učini poslušnike i robove u njegovim Gros hausima. Taj strah osećali smo svi, onda, i danas.
Početak bombardovanja bez obrazloženja, život u skloništima, na koprivi vodi, voću, na luku i vodi, sa strahom za život dece, pre svega. „… šta i kome reći kada reči u grlu postaju lepljive pa neće preko usana“, kaže Nada sa jetkom gorčinom obespravljenog, onog iz EI-a, MIN-a, GOŠE, DIN-a, ZASTAVE….sviju nas, konačno!
Silovanje celog jednog naroda, nezabeleženo u istoriji novije civilizacije, ako zanemarimo – istrebljenje američkih Indijanaca, trgovinu crnim robljem iz Afrike i mnogo drugih namerno izazvanih kriza u svetu. Zbog profita, jedini im je odgovor!
Tužna priča Markica sa izvajanim likom domaćice kuće, odslikava dobar deo patnji naroda pod teretom tog i prethodnih vremena! Pismo koje joj „poštar“ uručuje, nažalost nije pismo koje je ona čekala, sa markicom, neki glas njenih nadanja, to je pismo, po kazivanju sveštenika sela, rešenje izvršitelja za popis imovine zbog duga koji se decenijama gomilao! Po ovoj se priči može dugometražni film, o stradanjima i sudbinama ljudi, da snimi. Nada ju je sažela na tri stranice. Toliko sabijenih emocija iskazala „rečima u zbegu“, nesvakidašnjim stilom pravog majstora pisane reči! Koje su to reči u zbegu? Pa one, koje zaboravismo, koje isčezoše iz našeg svakodnevnog saobraćanja ljudskog i hrišćenskog, kad smo ljubili bližnjeg svog, kada smo pomagali onima u nevolji, kada smo ih saslušali, kada smo se pozdravljali pominjući Boga svaki put, kada smo se radovali tuđim radostima i plakali u tuđim žalostima! To su reči od kojih zastaje dah i svetlucaju suze na očima još kod pomisli na njih. Dragovoljno se odrekosmo tih reči koje bejahu odrednice karaktera Srbalja od kojih vek imaju samo psovke izgovorene u trenutku nepromišljenosti i srdžbe koju nam podariše silni.
Neću vam, namerno, ovako dalje govoriti! Neću i tačka. Čitajte, bre! Navešću vas, navadiću vas da primate sažvakano! Toga više nema. I gotovo! Evo vam samo lepih naslova ostalih priča: Omča, Zov kukuvije (e pitajte se šta je to!), Žuta dunja, Vera, Karta u jednom pravcu, Rođendanska, Šahovska tabla, Bruka, Ćutanje, Zaborav, U bolničkom krugu, Poslednje viđenje, Nije Leka lud, Trpež i krpež… Naravno da ima još.
Ponavljam sjajan stav i mišljenje recenzenta knjige: „Tematskom širinom, dubonom sagledavanja stvarnosti, snagom svog unutrašnjeg doživljaja, bistrinom misli i rečenice, Nada Petrović uspeva da, manirom vrsnog virtuoza, taj svoj doživljaj prenese nama s takvom jasnoćom da nam se čini kao da je naš bio, odvajkada, samo što je neko drugi pre nas uperio prstom u njega“, Ranka Preradovića. I bio je u pravu!
Posvedočio esejom
Dušan Đorđević Niški
Nada Petrović živi i stvara u Kragujevcu.
Do sada je objavila 5 knjiga poezije i to: Dodiri – Zmaj, Kragujevac, 1995,
Raskućene reči – Apostrof, Beograd, 2004,
Divlja trava – Intelekta, Valjevo, 2004,
Preko praga reči, Intelekta, Valjevo, 2009,
Igrači i igračke, Intelekta, Valjevo, 2013.
Član je UKS od 2004. godine. Zastupljena je u antologijama Lirski bruj Šumadije, (antologija šumadijskih pesnika od 1804 – 2004) Pevači usnule prestonice ( Dva veka kragujevačkih pesnika,2006.) i Srce otkucava (Cvetnik pesama sa šumadijskih metafora, 1988- 2007.) Nagrađivana je za stvaralaštvo u poeziji i za kratku priču više puta.