BEZ BRIGE O SPOLJAŠNJEM UTISKU

Arhimandrit Lazar Abašidze govori o tome šta je lažno smirenje. „Često smo ponavljali: treba se smirivati, težiti smirenju pre svega… Međutim, treba reći da i smirenje može biti lažno“, kaže gruzijski sveštenik.

 

Kao prvo, treba praviti pravilnu razliku između smirenja i smirenomudrenosti, sa jedne, i između smirenomudrenosti i smirenoslovlja, sa druge strane. Smirenje je jedna od najvećih jevanđeljskih vrlina, koja je nedostupna čovekovom shvatanju. Smirenje je božanstveno, ono je Hristovo učenje, Hristovo svojstvo, Hristova delatnost.

lažno smirenje

Prep. Jovan Lestvičnik kaže da samo oni koje vodi Duh Božiji mogu na zadovoljavajući način da rasuđuju o smirenju. Onaj ko želi da stekne smirenje mora vrlo brižljivo da izučava Jevanđelje i sa velikom pažnjom da ispunjava sve zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista. Delatelj jevanđeljskih zapovesti može da pozna svoju sopstvenu grehovnost i grehovnost čitavog ljudskog roda, i da na kraju stekne svest i ubeđenje da je on najgrešniji i najgori od svih ljudi. Smirenje je osećanje srca.

Smirenomudrenost, pak, jeste način mišljenja koji je u potpunosti uzet iz Hristovog Jevanđelja. Čovek prvo treba da se uči smirenomudrenosti, i što se više vežba u smirenomudrenosti to više duša stiče smirenje (9, t. 1, str. 306). Smirenje duši daruje Bog, to je već dejstvo Božije blagodati, a smirenomudrenošću se mi pripremamo za smirenje, pokazujemo Gospodu svoju želju da zadobijemo sveto smirenje.

Budući smirenomudar, Hrišćanin se trudi da sve učini tako kao da već ima smirenje – u odnosima sa bližnjima, u svim svojim aktivnostima i u pomislima, iako se duša još uvek nije smirila, on treba da se pridržava smirenog raspoloženja kroz prinudu volje, da se sve vreme uzdržava od svojih drskih poriva. Međutim, ovo nije pretvaranje i laž, jer ima za cilj da se ovakvim ponašanjem zaista stekne smirenje, i naravno, zbog toga čovek treba da se ponaša skromno, da govori tiho, da ide spokojno, da se ne spori, da ne ističe sebe, itd.

Međutim, smirenoslovlje veoma liči na smirenomudrenost. Njegova dejstva su naizgled ista, spolja tako izgledaju, ali je unutra nešto sasvim drugo. Smirenoslovlje iznutra ima drugi cilj, ono ljudima želi da se pokaže kao smirenje, sa ovim ciljem prima na sebe masku smirenosti, spušta pogled, govori tihe i skromne reči, u čitavom čovekovom izgledu ogledaju se tihost i uzdržanost, ili on govori razobličavajuće fraze o sebi, a sve to da bi se pokazao kao smiren pred drugima i da bi ljudi o njemu imali dobro mišljenje.

„Koliko je korisno prekorevati sebe i kriviti sebe zbog grešnosti pred Bogom u tajnosti srca toliko je štetno činiti to pred ljudima. U suprotnom, pobuđivaćemo laskavo mišljenje o sebi kao o smirenim ljudima,“ govori Sv. Ignatije. On primećuje zanimljivu stvar: svetu se nimalo ne sviđa istinsko smirenje u ljudima, a lažno i pretvorno ga uvek privlači. Svetitelj piše: „Oni ljudi koji su u monaškom životu stekli naročitu slobodu i prostotu srca, koji ne mogu da se pretvaraju u ophođenju sa bližnjima svetu se ne sviđaju! On ih smatra gordima… Svet traži laskanje, a u njima vidi iskrenost koja mu nije potrebna, nailazi na razobličavanje koje mrzi“ (9, t. 1, str. 317).

Primećeno je da se istinski smireni ljudi, koji vole bližnje nimalo ne brinu o spoljašnjem utisku koji ostavljaju na druge, oni vode računa o svojoj duši i zauzeti su istinskim ispunjavanjem Hristovih zapovesti u pogledu bližnjih. Spoljašnje ophođenje ovih ljudi je veoma uzdržano, ponekad čak izgleda preterano surovo ili strogo. Međutim, kasnije se uvek otkrije da su ovi ljudi iskreno brinuli o bližnjima, da su zaista bili samilosni i pružili im pomoć. A licemeri, pretvornici i lažnosmireni ljudi su često veoma predusretljivi, mili i uslužni, ali ako čoveka zadesi tuga, nesreća ili teškoća videće se da su oni daleki, hladni i tuđi, da su ravnodušni prema svim patnjama bližnjih. Upravo to je farisejski kvasac od kojeg je Gospod naš Isus Hristos zapovedio Svojim učenicima da se čuvaju.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.