Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

„Njujork tajms“: Najveća Titova greška i ljubomora prema Srbima

SIMBOL KRAHA NACIONALNOG JEDINSTVA

Da je Tito umro krajem šezdesetih, otišao bi u istoriju kao mnogo veći čovek, pisao je poznati list „Njujork tajms“. Da li je dug život bio najveća Titova „greška“?

 

Josip Broz Tito je ujedinio zaraćenu zemlju i postigao mnogo u oblasti obrazovanja, industrije i privrede, ali nije uspeo da stvori dugotrajno osećanje nacionalnog jedinstva, pisao je 1986. godine novinar „Njujork tajmsa“ Fergus M. Bordevič u tekstu o Jugoslaviji tog doba.

titova greška

Kada je Tito preminuo 1980. godine, nakon više od tri decenije na čelu nacije, svet mu se poklonio, a veliki broj svetskih lidera došao je na njegovu sahranu, podseća list.

Tito je dobio veliku podršku Zapada zbog otpora i prkosa Staljinu 1948. godine, dok je sa druge strane uživao i veliku podršku Istoka zbog odanosti ideji međunarodnog socijalizma, a imao je i podršku zemalja u razvoju zbog svoje uloge u Pokretu nesvrstanih.

U Jugoslaviji, Tito je bio vrhovna ikona nacije, gotovo mitološka pojava. Ujedinio je zaraćenu zemlju, postigao mnogo na području obrazovanja i industrije, institucionalizovao sistem radničkog samoupravljanja, koji su jugoslovenski komunisti smatrali esencijom pravog socijalizma, navodi se tekstu „Njujork tajmsa“.

Ipak, kako se ocenjuje, Tito je podbacio u stvaranju dugotrajnog osećaja nacionalnog jedinstva i svrhe u Jugoslaviji. „Lideri jugoslovenskih republika bili su više zainteresovani za interese svojih vlastitih republika, nego za naciju kao jedinstvenu celinu.“

Šest godina nakon Titove smrti, sukobi i ljubomore, koji su bili potisnuti pod titoističkim mitom, isplivali su na površinu, objavio je njujorški dnevnik u tekstu iz 1986. godine dodajući da je Jugoslavija tada bila poprište sukoba nacionalizama, religije u usponu, ekonomskog haosa, birokratske paralize, pluralista koji žele da rastave jednostranačku državu i neostaljiniste koji se bore protiv njih.

Iako je službeno bilo zabranjeno kritikovati Tita, upravo je njegova politika kriva za nevolje zemlje. U ranim sedamdesetim godinama, njegove čistke liberala i inovatora iz Komunističke partije ostavile su traga, ocenjuje američki novinar.

„Da je Tito umro krajem šezdesetih, otišao bi u istoriju kao mnogo veći čovek. Nakon tog vremena, kočio je reforme“, navodi on komentar jednog beogradskog intelektualaca koji je ostao neimenovan.

Jugoslavija je 1986. godine bila na raskrsnici, a većina njenih problema bila je povezana sa ekonomijom, navodi autor.

Jugoslavija je tada dugovala 20 milijardi dolara stranim bankama i vladama, pa je bila među najzaduženijim zemljama, nezaposlenost je iznosila 17 odsto, što je tada bila najviša stopa u Evropi, dok je stopa inflacije skočila na 85 odsto godišnje. Od 1980. do 1986. godine, kada je tekst pisan, standard života pao je za 30 odsto.

Neefikasnost i apatija dostigli su zaprepašćujući nivo. Prema procenama Zapada, četvrtina od šest miliona zaposlenih u javnom sektoru bila je nepotrebni višak.

Svakog dana 700.000 radnika nalazilo se na bolovanju, a 600.000 proslavljalo je praznike, dok su oni koji su se pojavljivali na poslu radili u proseku 3,5 sata dnevno.

Jugoslovenski službenici za aktuelnu situaciju krivili su cene nafte i strane vlade. „Svi su im krivi, osim njihove verzije socijalizma. Činjenice govore drugu priču — zapadne banke finansijski su pomagale jugoslovenskoj ekonomiji godinama“, piše u tekstu.

Čak su 1983. godine spasili zemlju od bankrota hitnom pozajmicom od šest milijardi dolara, a 1985. su izvori iz Bona i Vašingtona uveravali jugoslovensku premijerku Milku Planinc da postoji politička potpora za nove kredite.

U temeljima jugoslovenske ekonomije nalazilo se Titovo radničko samoupravljanje, idealistički program koji je u praksi podbacio, te nije ostvario zacrtana obećanja. Menadžeri su se birali po ideološkom ključu, a ne po stručnosti.

„U ime etničke autonomnosti, Tito je prepustio određivanje ekonomskih politika vladama pojedinačnih republika. To je dovelo do toga da je svaka republika donosila odluke u vlastitom interesu, a da se previše pažnje posvećivalo zemlji kao celini. Takav je sistem doveo do sukoba, konfuzije i neučinkovitosti“, pisao je „Njujork tajms“.

Jedina prava „nacionalna“ jugoslovenska institucija bio je Savez komunista, koji je okupljao dva miliona članova jugoslovenske Komunističke partije. U svakoj pojedinačnoj republici, partija je kontrolisala instrumente vlasti i imala moć upravljanja slobodom govora i mišljenja u tim društvima.

Čak su i ti komunisti bili podeljeni između regionalnih lojalnosti i konflikata između reformista i konzervativaca, a decentralizacija i ekonomska stagnacija doveli su do buđenja starih nacionalnih ljubomora.

Srbi su za nevolje Jugoslavije krivili bogatije Hrvate i optuživali ih za sebičnost, Hrvati za iste nevolje optuživali Srbe i prozivali ih zbog hegemonizma.

Imućni Slovenci su se žalili kako su siromašni, Kosovo i Makedonija bunari bez dna za finansijsku pomoć, a Makedonci su se žalili da im Srbi i Mađari iz Vojvodine prodaju žito u inostranstvu.

Od svih etničkih sukoba u Jugoslaviji, autor posebno ističe sukob kosovskih Albanaca koji su tada, kako navodi, činili 77 odsto populacije te pokrajine i imali najvišu stopu nataliteta u Evropi.

„Nacionalisti među njima traže vlastitu jugoslovensku republiku za sebe ili pravo da se odvoje i pridruže Albaniji“, pisao je novinar „Njujork tajmsa“.

Kako je primetio, u Jugoslaviji, zemlji u kojoj su tri velike religije usko vezane uz etničke tradicije, nacionalizam je često izmešan sa religijom.

„Najsnažniji savez religije i nacionalizma nalazi se u Hrvatskoj. Hrvatski nacionalisti kreću se od liberalnih reformista do komunista, koji su ljubomorni na političku moć Srba, kao i od katoličkih progresivaca do terorista koji možda imaju i fašističke korene. Međutim, sve ih ujedinjava jedna stvar — sumnjičavost prema Srbima“, primetio je Bordevič.

Izvor: Tanjug

1 komentar

  • Kad vidim kako sada živim i žive svi narodi i narodnosti bivše Juge mogu samo reći HVALA Titi da znam za bolje od ovoga danas. Ovi „novi i od naroda izabrani“ uništiše sve pozitivno što smo u socijalizmu imali. Negativna selekcija postala je nacionalni sport. Kod mene u Hrvatskoj kao i u ostalim bivšim republikama, nema političara koji bi mogao u Titove cipele. Jel bi za Tita Kosovo bio samostalna država? Jel bi za Tita Makedonija morala mijenjati svoje ime? Jel za Tita trebalo javnih kuhinja? Previše je Tito vjerovao narodu, a narod ko narod:U se, na se i poda se. Nema tu pomoći nego čekati opet neku jaku i snažnu ličnost kakva je bio Tito ili kakvi su bili njegovi najbolji ratni i partijski borci.

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter