Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Sučeljavanje dvojice glavnih: Zašto je general Draža popularniji od maršala Tita?

PREISPITIVANJE ZASLUGA

Četnički general „uzdrmao“ poziciju partizanskog komandanta. Otvaranje arhiva i otkrivanje novih činjenica promenili sliku o prošlosti. Zašto je odjednom Draža popularniji od Tita?

 

Nedavna prezentacija istraživanja o tome kako različite generacije građana vide sporne političke teme u Srbiji, koje je obavila grupa studenata sa Fakulteta političkih nauka, pokazala je zanimljivu sliku o „omiljenosti“ istorijskih ličnosti.

draža popularniji

To se prevashodno odnosi na „mrtvu trku“ između Josipa Broza Tita i Dragoslava Draže Mihailovića i o njihovoj istorijskoj ulozi. U ovom istraživanju, u kome je prosečna starost ispitanika bila 43 godine, komandant četničkih formacija je za jedan promil ispred vrhovnog komandanta partizanskih jedinica. Dražinu ulogu kao pozitivnu ocenilo je 59,2 odsto anketiranih, a Titovu 59,1.

Rezultat ovog ispitavanja javnog mnjenja, bez obzira na to što je obavljen na relativno malom broju ispitanika – malo više od hiljadu, može da ima dvostruko tumačenje. Prvo se odnosi na duboku podelu u srpskom narodu, inače dobrodošlu zastupnicima te teze. A drugo je sasvim suprotno i daje naznake da je došlo do ozbiljnijeg sazrevanja mlađih genaracija u pogledu na političku prošlost.

Ako pođemo od starosne strukture ispitanika, suočićemo se sa činjenicom da je većina njih rođena i odrastala u Titovoj Jugoslaviji. Njih su učili da je maršal krajnje pozitivna istorijska ličnost, neprikosnoveni lider i nosilac oslobodilačke borbe i antifašizma, a general Draža krajnje negativan, kao izdajnik i saradnik okupatora.

Šta su donele godine koje su iza nas, s kraja prošlog i početkom ovog veka, što će uticati na promenu stava u odnosu na ovu dvojicu vođa dvaju pokreta koji su bili u građanskom ratu?

Brozov kult, negovan i dograđivan gotovo pola veka, poput klatna na zidnom satu, dodirnuo je jednu krajnju tačku. Sledstveno tome, izgleda da i u životu, kao i u fizici – da bi se to klatno umirilo, mora najpre da dodirne onu drugu, suprotnu tačku. Drugim rečima, Titovo životno delo moralo je da prođe tu fazu, od kulta do provlačenja kroz blato, dok se klatno ne umiri.

Njegove velike amplitude u ponašanju, odnosu, stavovima prema saradnicima, okolini i događajima bile su dosta česte. Valjda su i zbog toga mnogobrojna svedočanstva njegovih savremenika, ali i istraživača, često kontradiktorna. Sve to je počelo da krnji Titov apsolutni autoritet i odnos naroda prema nametnutoj slici o nepogrešivom vođi.

U jednom od retkih trenutaka otvorenosti, Aleksandar Ranković, drugi čovek revolucije i nove Jugoslavije, do Brionskog plenuma, rekao je: „U ratu je Tito više puta zapadao u velike depresije i bio demoralisan…“

Prvi Brozov napad malodušnosti zabeležen je 7. decembra 1941, neposredno posle pada Užičke republike, u selu Drenovi u Sandžaku. Tog dana je održana sednica Politbiroa na kojoj su bili Kardelj, Ranković, Đilas, Žujović i Lola Ribar. Tito je šokirao svoje saradnike: sastanak je otvorio predlažući ostavku!

Da li je taj pokušaj da podnese ostavku bila griža savest zbog odluke, pred Hadsonom, engleskim oficirom, da pošalje radnički bataljon na Kadinjaču, gde su svi izginuli, u trenutku kada je sudbina Užica bila odlučena? Nemačka ofanziva nije mogla da se zaustavi. Ali Kadinjača je dobila svoju poemu i postala partizanski mit.

Sledeća velika Titova obmana, prema svedočenjima članova Vrhovnog štaba, na kojoj je temeljio svoju komandantsku veličinu, bila je „varka“ sa rušenjem mosta na Neretvi 1943. „Taj most nije srušen da bi se zavarali Nemci, ustaše i četnici i sakrio pravac povlačenja partizanske glavnine. On je srušen zbog Titove panike i pogrešnog obaveštenja Vlade Šegrta da nas goni 20.000 četnika…“

Titovo ponašanje za vreme operacije „Reselšprung“, „Konjićev skok“, odnosno za vreme desanta na Drvar, takođe menja stvorenu idealizovanu sliku o njemu.

Kada su Nemci shvatili da se Titovo sklonište nalazi u drvarskoj pećini, napad su usmerili u tom pravcu. Usledila je baražna vatra i niko nije mogao da izađe iz kolibe u pećini. Maršalu je predloženo brzo povlačenje dok je to još moguće. Tog trenutka kod Tita se pojavila ona poznata malodušnost. Bio je vidljivo uplašen, pa čak i uspaničen.

Slovenački istoričar Jože Pirjevec o dešavanjima u pećini piše:

„Žujović se probio do pećine i kolibe. Našao je Tita u svečanoj uniformi i Zdenku u vojnoj. Očito ga je bila uverila da se preda Nemcima. Crni, kome je Tito već dugo išao na živce, nije postupio baš obzirno. Potegao je revolver i počeo vikati: ‘Šta to znači? Obukao si svečanu uniformu, ali znaj da im se živ nećeš predati. ‘Oćeš da se predaš Nemcima i kao komandant spaseš glavu a upropastiš i izdaš našu borbu?!’ Pretnjom ga je naterao da napusti sklonište i koritom potoka izađe iz pećine.“

Sva ova saznanja bacala su mrlju na svetao lik maršala Tita. Istovremeno, obelodanjivanje novih činjenica o generalu Dragoslavu Draži Mihailoviću postepeno ga je rehabilitovalo u očima običnog čoveka.

Jedan od prvih potresa u konvencionalnom pogledu na istoriju izazvala je izjava ruskog istoričara dr Borisa Anatoljeviča Starkova, profesora na Univerzitetu u Peterburgu, da je Draža Mihailović bio saradnik vojne sovjetske obaveštajne službe, objavljena pre 20 godina u „Večernjim novostima“. Tada se saznalo da je generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihailović bio jedan od najvažnijih ljudi sovjetske službe na Balkanu. Međutim, nije on bio klasičan špijun, agent u običnom smislu te reči. Pukovnik Draža bio je veliki nacionalista i monarhista, i sama ta njegova ideološka odrednica unapred je isključivala mogućnost da radi za obaveštajnu službu jedne komunističke zemlje. Ali Mihailović, kao iskusni obaveštajac, smatrao je da je komunistički Sovjetski Savez, „crvena Rusija“, jedina sila koja se može suprotstaviti nemačkom uticaju i agresiji na Jugoslaviju.

Potvrda da su postojali odnosi na relaciji Moskva – Mihailović jeste i Staljinova dilema u decembru 1941. godine, na koga da se osloni u Jugoslaviji. Na četnike ili proleterske jedinice? Na Dražu, monarhistu i nacionalistu, ili na Tita. Njegovi prethodni pokušaji da ujedini ta dva pokreta pokazali su se neuspešnim. Oba susreta koja je Tito imao sa Dražom bila su pod Staljinovim pritiskom. Još 1942. godine Moskva je želela saradnju sa Dražinim jedinicama. Ali sa tim se, izgleda, nije složila naša izbeglička vlada, koja se nalazila u Londonu.

To otkriva dokument – niz depeša koje je predsednik izbegličke vlade iz Londona slao u Kairo i u štab Jugoslavenske vojske u otadžbini. Ovaj prvorazredni istorijski dokument više je nego jasan. Josif Visarionovič Staljin je u jesen 1942. godine bio spreman da više pomaže četnicima Draže Mihailovića nego Titovom partizanskom pokretu. Zato je on jugoslovenskoj vladi u Londonu, preko njenog ambasadora u SSSR Stanoja Simića, otvoreno nudio da u štab Draže Mihailovića uputi grupu svojih viših oficira da za potrebe četnika formira celu eskadrilu koju bi stavio na raspolaganje Draži Mihailoviću i da organizuje zajedničke radio-emisije ravnogoraca i crvenoarmejaca. Obaveštajci Jefta Šašića će doći u posed ove dokumentacije odmah po oslobođenju Beograda i predati je Moši Pijadi, koji je prosleđuje Josipu Brozu Titu. Dokument je, inače, pronađen u ličnoj Titovoj arhivi.

Istorija je, međutim, višedimenzionalna, njen cilj je da omogući da se jedno vreme razume i objasni a ne da se presuđuje. Ona, istorija, kao vrtlog čitavog niza činjenica koje se međusobno prožimaju, a vrlo često suprotstavljaju, podrazumeva da se ništa ne može posmatrati u relaciji crno i belo. Po svemu tome, tako je i sa događanjima u okupiranoj Srbiji te 1941. godine.

Četnički pokret Draže Mihailovića ili Jugoslovenska vojska u otadžbini, kako je zvanično nazivan, bio je i ostao jedan od najkontroverznijih pojava u Drugom svetskom ratu, ne samo srpske, odnosno jugoslovenske, već i evropske istorije. Celokupna sudbina ovih vojnih formacija donekle podseća na sve ono što smo kao nacionalni kolektivitet preživeli, a možda još preživljavamo u ovom sumornom modernom dobu koje nam ni najmanje nije naklonjeno.

Poslednjih dvadesetak godina, a u svetu i mnogo ranije, objavljen je popriličan broj tekstova i publikacija u kojima se dokazuje da je Draža Mihailović prvi koji je u Srbiji, na celom jugoslovenskom prostoru, i čak u Evropi, pobio „antifašistički barjak gerile“. Tvrdi se da je prvi počeo da stvara vojnu organizaciju i prvi počeo oružane napade na okupatorsku vojnu silu.

Paralelno s padom partizanske tvrđave u Užicu, poslednjih dana novembra 1941, Nemci su krenuli na Ravnu goru u pet kolona. Nisu naišli na značajniji oružani otpor. Pojedina dokumenta kazuju da su neki Nedićevi oficiri prethodno dojavili Mihailoviću da se sprema ofanziva na taj deo Srbije i da Draža naređuje da se sve jedinice koje su obezbeđivale taj prostor povuku i rasprše na razne strane.

Ipak, ofanziva na Ravnu goru nije bila baš bezuspešna. U izveštaju nemačke 342. divizije piše se da je u toj akciji 475 četnika zarobljeno, a ubijeno 11 vojnika i jedan oficir. Domogli su se dvojice majora, Aleksandra Mišića, Dražinog prvog saradnika, i Ivana Fregla, načelnika štaba Kolubarskog vojno-četničkog odreda, i još petorice oficira. Ovu dvojicu majora Nemci će streljati 17. decembra u Valjevu.

Sva ova saznanja garnirana podacima da su četničke formacije prve zauzele Kraljevo, da su Nemci istovremeno raspisali poternicu za Titom i Dražom, da je general Ler pred streljanje napisao da je lično od Hitlera dobio naređenje da mu privede generala Mihailovića, živog ili mrtvog, lagano su menjala i odnos prema toj maglovitoj prošlosti. Tako se menjala „skala omiljenosti“ u javnom mnjenju.

Izvor: Novosti.rs

4 komentara

  • Četnici na vlasti, četnički analitičari, četnički istoričari, istraživači, mediji. Baš sam iznenadjen najnnovijim istraživanjima i novootkrivenim dokazima.

  • Da li ćemo nekada biti u prilici da čitamo sva arhivirana dokumenta? Ne.
    Da li su sva arhivirana dokumenta sačuvana? Ne.
    Bilo bi poučno, a za javnost koja misli svojom glavom, neophodno i potrebno, objavljivati dostupna dokumenta i analizirati ih u kontekstu dogadjaja i vremena.
    U srednjoj školi (pre skoro 40 godina) sam se prvi put susrela sa pojmom pogrešnih Titovih odluka i rušenja mosta na reci Neretvi. Znači kada je drug Tito još uvek bio živ i „zdrav“. Meni, sa nepunih 16 godina, tada za to nisu bili potrebni „ni partizanski ni četnički“ istoričari, dovoljna je bila moja profesorka istorije, hvala joj.
    Pitanja na koja bih volela da dobijem odgovore su mnogobrojna…neka od njih:
    Ko je doneo odluku, a ko izvršio jedno ubistvo? Tačnije, zašto je proslavljeni vojnik i komadant Sava Kovačević ubijen sa leđa u 39-oj godini života, davne 1943.godine?
    Zašto je „poginuo“ Ivo Lola Ribar u 28-oj godini života, davne 1943.godine?
    Iste godine je i nastradao Jurica Ribar, mlađi brat Ive Lole. Tako je u razmaku od oko mesec dana jedan otac ostao bez svoje dece….
    Zanimljiva je ta 1943.godina…. na drugom kraju države jednog predratnog vojnika Kraljevske garde i predratnog komunistu su njegovi „saborci“ potkazali četnicima. Tada najbolji domaćin sela, vidjen seljak, nije želeo da beži iz svog doma, jer nikome ništa nažao nije učinio, ali su ga četnici živog zakopali u zemlju za „primer ostalima“ i umirao je pred očima moje bake tri dana …..
    Mnogo decenija kasnije jedan lovački dom je dobio njegovo ime, a onda dođoše neki novi i skinuše ime….neka.
    Nema nigde ni „partizanskih“ ni „četničkih“ istoričara da ispričaju neke događaje…
    Da li su tadašnji „partizanski“ istoričari ili sadašnji „četnički“ istoričari razmišljali svojom glavom? Da li su imali hrabrosti da napišu i iza napisanoga stoje, ili je sve bilo u funkciji „blagostanja narodnih masa“?
    …“Pojedničano blagostanje je bilo zabranjeno“… osim na prekomorskim turama čuvenog broda „Galeb“… gde su „žene političara čupale kose jedna drugoj“ koja je bolji i veći tepih dobila na poklon od čuvenog Šaha…
    Da li su navedeni tepisi popisani i „arhivirani“ kao narodno blago….
    Jedan proslavljeni borac, bombaš sa 14 godina, mi je ne tako davno rekao…nisam se ja za „ovo“ borio, niti moji saborci….bombaši….Doživeo je duboku straost…. hvala mu …
    Napisana istorija, nije jedina koja priča ….
    Svako dobro

  • Naslov ovog članka podseća me na često korišćenu frazu Z.Kesića u kultnom „24.minuta“, kad postavlja pitanje: „Ko je popularniji – Tito ili Draža, i zašto Draža“. Zato sam i reagovao na, sad već višedecenijski, pokušaj da se globalno izvrši prekrajanje istorijski nespornih činjenica. Kroz periferne, često nebitne, izmišljene ili potpuno netačno iskonstruisane dogadjaje pokušavaju da se promene činjenice koje su istorijski zabeležene i dokumentovane, odnosno ono što se zaista dogodilo. To može u ovoj jadnoj Srbiji, ali teško prolazi u jednoj Rusiji ili drugoj ozbiljnoj zemlji.

    U poplavi dezinformacija o svim, a ne samo istorijskim, dešavanjima svoje poverenje u istinitost informacija (pored ličnog uvida) dao sam jedino svojim roditeljima i roditeljima supruge kao savremenicima i učesnicima dešavanja od pre Drugog svetskog rata pa do mog „preuzimanja“ i svojoj deci. Svedoci smo zaludjivanja preko medija po principu „zar više veruješ svojim očima nego mojim“. Na žalost i sramotu ovog naroda (a i šire) više se veruje televiziji i drugim medijima, što je samo odraz sve veće neobrazovanosti, lošeg vaspitanja i otudjenosti naroda. Sve je manje logičnog razmišljanja, zdravog razuma. Ne treba biti ekonomista, pravnik ili psiholog da bi se shvatile ili bar naslutile laži, obmane, destrukcija, šizofrenija, svih „demokratskih“ režima, što u poslednjih par godina u Srbiji doživljava kulminaciju. Predsednik države i saradnici otrgnuli su se svim kontrolama i rugaju se nemoći naroda. A mnogi im i dalje veruju. Kako kaže Kesić- „budale“.

    Da li su i socijalistički rukovodioci na čelu sa Titom bili van kontrole? Verovatno su i oni na njihov način sve činili da budu na vlasti i da verovatno nikad nećemo saznati ko je i na koji način bio žrtva neslaganja sa aktuelno proklamovanom politikom. Te „igre“ koliko god drastične bile, bile su i ostaće deo svakog režima. Generalno, „običan“ narod interesuje kako živi i da li mu pokolenje ima perspektivu. U tome i jeste razlika izmedju „onog“ i „ovog“ sistema. Naša deca je nemaju.

    A što se tiče Tita i Draže dovoljna su mi svedočenja roditelja o zverstvima četnika i njihovoj „antifašističkoj“ borbi.Tu nema nedoumica za mene. Ipak, nedoumica će sve više biti kako se smanjuje broj učesnika rata (izumiru od starosti i lepog sadašnjeg života), a raste broj novokomponovanih istraživača, istoričara koji će za malo para i popularnosti proglasiti i djavola svecem. Neka im je na čast. U većini normalnih država život se produžava, osim u Srbiji gde se produžava umiranje.

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter