PAPA LEOPOLD
Volfgang je sada imao šest, a Nanerl sedam godina. Iz njihovih malih prstiju izlazile su komplikovane fuge i umirujuće sonatine, i svaki končerto morao je biti uvežban do perfekcije.
Papa Leopold preturao je po džepovima, dok su njegov sin, mali Amadeus Volfgang i njegova kćer, Nanerl, igrali žmurke u holu Gasthof zum Roten Apfel, a u današnjem hotelu „Royal” u Beču.
Deca su bila prilično nestašna, dok se njemu slivala po koja kapljica znoja sa obraza: papa Mocart još jednom je predstavio svoju genijalnu decu kraljevskoj porodici i trenutno se mučio da izvadi gvineje ne bi li platio sobu za njih.
Poprilično iscrpljen, ali uvek ljubazan, celog je dana jurcao po klizavoj kaldrmi, kako bi ugodio gospodinu Majerhofu.
Gospodin Majerhof trebalo je da im obezbedi koncertne termine u narednim mesecima. Bio je pomalo tvrdoglav čovek i danas su se ubeđivali nešto duže no inače. A, onda, trebalo je pripremiti decu i obući ih za nastup, odvesti ih, a da se na zamažu od blata i kiše.
Sve to umaralo ga je ponekad, ali i činilo radosnim, jer je genij svojih mališana shvatio veoma ozbiljno. Sam u svemu, od njih je jedino očekivao da budu poslušni. A oni su, baš večeras, neumorno skakali sa stepeništa u holu i glupirali se. Baš kao prava deca.
Volfgang je sada imao šest, a Nanerl sedam godina. Iz njihovih malih prstiju izlazile su komplikovane fuge i umirujuće sonatine, i svaki končerto morao je biti uvežban do perfekcije.
Otac Leopold bio je strog, ali je i znao da će mu se sve to jednoga dana isplatiti.
Dok se mali Vofgang verao Mariji Antoaneti oko vrata, on je brojao gvineje. Dvadeset pet za veče, nije loše. Nije loše, ali nije bilo ni dovoljno.
Zato mu je sada dolazilo da ih izbebuca po dupetu. Prokleta čipka zakačila se za veliko dugme i napokon ju je rastrgao. Gospodin na recepciji je odahnuo. „Nanerl, Volfgang, idemo!”