KO ĆE REČI DA SPREČI
Ponekad je umeće umeti da se reči iskažu sjajem očiju i osmehom. Neprocenjivo mi je kada mi pruži osmeh i značajan pogled, baš kada vidim da grešim, da svesno činim grešku, da nemam volju da je ispravim…
Taksi, kojim je dolazila svakog dana u isto vreme, slagao joj se uz ruž na usnama. Dobro, ponekad i uz kosu. Mada, nekad je i kasnila. Dovoljno je da protrči pored nas i da ne kaže ni reč, oči su dovoljne, jer ko će da spreči taj sjaj?!
Sati i sati nisu dovoljni da budemo u toj prostoriji, a da se zasitim tih reči. Dođem kući i napišem joj pesmu. Zamišljam je kao osobu koja ne ume sa rečima kao sa dušom, koja ne ume da pokaže toliko pokretima koliko očima. Ne liči na druge. Ni nalik! A, tuđe reči, a tuđe snove, znala je na izuzetan način da dočara. Svoje je umela da spreči; da iskaže na, ne jedan, već na milion i jedan način. Znam joj poglede. Pa, ima ih pet… šest… možda, pak samo jedan… Uh…
Reći ću joj „Ćao”, biće dovoljno da pri osmehu skupi svoje oči, istaknute kreonom, i time učini pozdrav izuzetno lepim i prijatnijim. Nekim osobama, prosto, reči nisu potrebne! Mada, ko zna… Ko može da objasni rečima te trenutke? Kada zapravo, ja prva, svoje reči potiskujem. Kada, zapravo, ja prva dozvoljavam da svoje reči ta pojava spreči. Ne znam…
Ponekad je umeće umeti da se reči iskažu sjajem očiju i osmehom. Neprocenjivo mi je kada mi pruži osmeh i značajan pogled, baš kada vidim da grešim, da svesno činim grešku, da nemam volju da je ispravim… Kao da oseti!
Ko bi objasnio veličinu duše koja ume da spreči reči, kada nije trenutak za njih?! Iz daleka se divim sjaju te žene. Jer njene usne su citirale „Ne, nemoj mi prići”. Shvatila sam to kao milion i jedan pogled upućen kroz reči, koje se tada nisu mogle sprečiti… Mada, nekad je i kasnila… Morala sam sama. Da prećutim.
Sklopim oči, zamislim je sa sjajem u očima, ozarenog, nasmejanog, vedrog lica i prećutim. Zatvorenim očima, okrenem se, i odem. Sprečim reči!