MALA PRIČA IZ AUTOBUSA
Dok ljudi izlaze na stanici Bela zemlja, on se gura da stigne do vozača da plati kartu. Glas poput pileta, duguljast kao pritka za pasulj, sav nikakav.
Sretnem ti ja znaš, onog, nikakvog Peru u autobusu.
Započe on, onako izgubljen, priču da mu ništa u životu ne ide, a problema preko glave. Te ovo, te ono, te žena, te deca… A iz kese mu viri mlad luk, zelena salata, sveske, vrući hleb iz pekare… Opio miris autobus, a svi gledaju i slušaju njega, njegovu priču.
Neka baba mu kaže: “Ućuti de tamo, momče! I mi imamo problema, nego ne lajemo, jado jadni!“
I tako dođe vreme da izađem iz autobusa. Čandrljivoj babi ispade kišobran i neka kesetina iz koje vire neke krpe iz butika polovne garderobe, ne umem to da kažem na engleskom.
Priđe žena koja je čekala autobus u suprotnom pravcu i sve pokupi. Meni reče: “Ti ništa nisi videla! Ako kome kažeš, progutaće te mrak!“
Ja, onako, začuđena, odoh svojoj kući. Čudni su putevi gospodnji!
Ja volim autobuse. Ima nešto u tom mirusu koje doneseš sa putovanja!
Jednom, na liniji Zlatibor – Užice upoznam mršavog čovečuljka, jadnog, izgubljenog u autobusu, u svetu… Ne zna gde ide autobus, dok se bake i deke guraju sa kesama povrća, zapitkuje, traži nešto…
Dok ljudi izlaze na stanici Bela zemlja, on se gura da stigne do vozača da plati kartu. Glas poput pileta, duguljast kao pritka za pasulj, sav nikakav.
Umesto da stigne do vozača, ugura se na prvo sedište do one dosadne babe koja samo nešto zapitkuje.
I tako, dođosmo do Mačkata, čovek ne plati kartu i izađe sa mnom. Poče da traži kafanu „Kod Baja“ kad nije platio kartu barem da kupi lepinju sa pretopom.