Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Zašto je ćirilica najprogonjenija na svetu od svih nacionalnih pisama?

MRŽNJA PREMA AZBUCI

Mnogima je mrska, ali je ćirilica i najprogonjenija azbuka na svetu. Tako je od momenta kada je nastala, jer su tada Sv. Konstantina (Ćirila) progonile pristalice „trojezične jeresi“ koje su smatrale da je hrišćansko bogosluženje moguće samo na tri jezika – na ivritu, grčkom i latinskom.

 

Tako je bilo i kada su njegovog brata, Svetog Metodija, Nemci zatočili u manastiru Rajhenau, a Vatikan zabranio „slovensku liturgiju“. Tako stvari stoje i danas.

ćirilica najprogonjenija

Demonstrativno odustajanje od ćirilice postaje simbol stremljenja ka „evrointegracijama“…

Interesantno je da ovakva mržnja postoji samo prema ćirilici.

Niko od japanskih samuraja, koji su se uspešno udenuli u Zapad, niti od kineskih komunista, koji se nisu ništa manje uspešno uključili u kapitalističko tržište, ne traži da se odreknu od hijeroglifa i svog slogovnog pisma.

Pobednik Pesme Evrovizije, Izrael, sve do danas se koristi svojim pismom i svojim drevnim jezikom koji je u prošlom veku doživeo pravi procvat.

Niko ni od Jermena i Gruzina ne traži da se zbog „evrointegracija“ odreknu svojih pisama.

Samo su Rusi i prostor Ruskog sveta, zajedno sa drugim narodima koji su sačuvali ćirilicu, pod pritiskom antićirilične kampanje bez presedana koja nije od juče.

Svi razgovori o ćirilici počinju od toga da ona i nije ćirilica. Navodno, Sveti Konstantin je izmislio glagoljicu koju je ubrzo potisnula azbuka koju je sastavio Sv. Kliment Ohridski, a koju mi nazivamo ćirilicom.

Hipotezu da je prvo nastala glagoljica lansirao je istaknuti slovački naučnik šafarik sredinom 19. veka, a za nju je bilo koliko naučnih toliko i religioznih razloga.

Sveti Ćirilo se u Šafarikovo vreme već doživljavao kao simbol slovenskog jedinstva i samobitnosti. Zato bi priznavanje da je on stvorio pismenost pravoslavnih naroda značila da je upravo pravoslavlje slovensko hrišćanstvo, a to nije odgovaralo ni lično Šafariku, sinu evangelističkog pastora, ni zapadnim panslavistima, koji su se sa podozrenjem odnosili prema pravoslavnoj Rusiji.

Zato je neutralna glagoljica – koju niko nije koristio, a još je u formama imala podudarnosti sa latinicom – mirila zapadne, istočne i južne Slovene, pravoslavne, protestante i katolike u ulozi „autentičnog Ćirilovog pisma“.

Međutim, teza da je „glagoljica – Ćirilova azbuka“ nailazi na nerazrešive protivrečnosti.

Solunska braća su imala zadatak da učvrste vizantijski uticaj među Slovenima koji su već koristili grčko pismo. Zato nema odgovora na pitanje: zbog čega bi oni izmišljali neshvatljivo pismo sa elementima latinice umesto shvatljivog i bližeg grčkom?

Pitanje je i kako su se Ćirilovi učenici, a on je već posle smrti bio poštovan kao svetitelj, usudili da unište većinu knjiga sa pismom koje je navodno on stvorio, a i da mu pripišu azbuku koju nije stvorio?

Glagoljica je ili slovensko pismo, koje je postojalo pre Ćirila, ili lokalna prerada ćirilice nastala zbog progona ćirilice od strane nemačkih „trojezičnika“.

U svakom slučaju, postoje svi razlozi da se smatra da je upravo Sv. Ćirilo stvorio pismo koje nazivamo ćirilicom. Ovo potvrđuju i arheološki podaci.

Sv. Kliment Ohridski, učenik solunske braće, kojem zastupnici glagoljičke teorije pripisuju stvaranje ćirilice, umro je 916-te godine, a ćirilica do tog momenta bila svuda proširila.

Kod Smolenska je nađen ćup sa ćiriličnim natpisom koji je nastao najmanje deset godina pre Klimentove smrti. A to svedoči da ćirilica nije bila Klimentova novotarija već raširenim nasleđem Sv. Ćirila.

Ruski jezik je na ćirilici postao jedan univerzalnih jezika svetske kulture i to – ne uprkos ćirilici već upravo zahvaljujući njoj. Jer, ni jedan od susednih slovenskih jezika nije na latinici dostigao ni blizu takvu kulturnu visinu i intenzitet.

Uz svo uvažavanje, Sjenkevič nije Tolstoj, Hašek nije Dostojevski, a Kafka je na češkom napisao svega nekoliko pisama.

Ćirilica se za ruski jezik pokazala svojevrsnom zaštitnom gramatom, razdvojnom linijom koja je istovremeno imala dve funkcije.

S jedne strane je bila brana pozajmicama iz inostranstva, pa je ruski jezik, zahvaljujući njoj, tuđice ili prežvakavao ili ih odbacivao.

Uprkos svim novotarijama Petra Velikog, mi ne govorimo „viktorija“ već pobeda…

Pritom, ruskom jeziku korisne pozajmice mi sebi možemo dozvoliti zahvaljujući upravo ćiriličnom prekodiranju. To pozajmice se već samim pisanjem na ćirilici već napola rusifikuju.

Naša ćirilična azbuka je deklaracija naše civilizacijske nezavisnosti, ona volšebna barijera koja pravi ogradu oko svetinje ruskog govora i čuva ga od rastvaranja u globalnom „pidžin-inglišu“.

Ćirilicu upravo zbog ovoga ljuto mrze, čak i u Rusiji. Oni koji su uvereni da je kod „belih zapadnih bogova“ sve bolje.

Koliko li je samo tona otrova i mastila potrošeno na traktate… protiv ćirilice i na dokazivanje kako bi je bilo dobro zameniti latinicom.

Jednom su to bezmalo i pokušali.

U novembru 1929-tea Narodni komesarijat za prosvetu Lunačarskog formirao je bio specijalnu komisiju za latinizaciju ruskog jezika. Zadatak je bio jasno postavljen: derusifikacija, deklerikalizacija, raskid sa azbukom koja je „azbuka samodržačkog ugnjetavanja, misionarske propagande, velikoruskog nacional-šovinizma… azbuka nacional-buržaske velikoruske ideologije“.

Ta komisja je već bila odlučila da je neizbežan „prelazak u najskorije vreme na „jedinstveno internacionalno pismo“.

A samo je latinična abeceda odgovarala „zadacima istinskog internacionalizma“.

Međutim, sovjetske vođe su se zamislile kada su 1933. na vlast u Nemačkoj došli poludeli nacional-revanšisti. Pomislili su: a šta ako proleteri bez otadžbine ne požele da štite svoje boljševičko rukovodstvo?

Tako je započeo dozirani zaokret od internacionalističkog kosmopolitizma ka „sovjetskom patriotizmu“.

Projekat latinizacije bio je zatvoren. Zajedno sa njim je ugašen i pokret esperantista čiji poklonici su sa ponosom – na pitanje „Ko si?“ – odgovarali: „Ja sam satan„. To jest: član SAT – Svetskog Anacionalnog Saveza…

Zato je Politbiro odlučio da se ćirilizuju čak i jezici onih neruskih republika SSSR koji su prinudno prethodno bili prevedeni na latinicu.

Ali, opet se okolo čuje: ćirilica nam smeta da se sjedinimo sa „civilizovanim svetom“.

Fanatici latinizacije priznaju da ona ne čuva nacionalne jezike već da ih briše idući u smeru engleskog, a da je ćirilica jezike neruskih naroda SSSR vodila ka ruskom.

Pitanje ćirilice je pitanje – postojanja ili nepostojanja Ruskog sveta, ruske civilizacije.

Ruski svet je prostor na kojem dominira ćirilica koja je nerušivi zid za dominaciju bilo koje druge civilizacije…

Zato ćemo te sačuvati – ruski govore, velika ruska reči…

Izvor: Vidovdan.org

4 komentara

  • Није ли помало апсурдно да се чланак којим се велича ћирилица писана латиницом?

  • „Дух самопорицања“ је на делу свуда око нас. На речима велики и важни, а у пракси слуђени и непросвећени.

  • Ћирилицу нико не прогони већ су је се Срби сами одрекли јер су одувек играли како им се свира. За време заједничке државе делили смо државу са народом који је користио други алфабет, па је хрватска гајица добила равноправан статус. За време СФРЈ све српско је стављано у други план, па смо поред авнојевских граница добили и супремацију латиничног писма. Паланачка класа која је чинила апсолутну већину прихватила је латиницу да би се „уклопили у друштво“ док је ћирилица стекла статус нечег заосталог и примитивног. Заједничка држава се распала али је научено остало па се латиница користи и данас. На срећу младе генерације све више користе ћирилично писмо јер нису оптерећене индоктринацијом својих југо-предака.

  • Што се Русије тиче, ради се о јасним политичким разлозима – ћирилични алфабет је узидан у темеље руског народног идентитета, а Запад је током целе модерне историје Русију доживљавао као свог архи-непријатеља.

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter