LUDILO ZA ZLATOM
Srbiju je tridesetih godina prošlog veka zahvatila prava zlatna groznica! Po selima i varošicama širom Srbije narod je ostavljao svoje oranice, napuštao domove, dizala se kuka i motika, spremali ašovi, a vinogradi, parkovi i tuđi domovi bili su mesto okupljanja hrpe ljudi.
Iako vam možda zvuči kao neka uobičajena scena spremanja za bitku, nije to u pitanju, već nešto krajnje nestvarno, a stvarno…
Od severnih predela naše zemlje, pa sve do juga, od Bujanovca, Pirota, Leskovca, preko Valjeva, Čačka do banatskog sela Boke, nema gde nije bilo čoveka, bogatog ili siromašnog, da nije kopao tražeći rešenje životnih problema. Lagalo se, išlo u zatvor, izbijale su svađe i tuče, ali do zlata se moralo doći po svaku cenu. Nepregledno prostranstvo isprevrtane zemlje bilo je jedino, što se u to vreme, po raznim srpskim varošima, moglo videti, a svaka reka posmatrana je kao potencijalni Kolorado.
Ova manija imala je čak i svoj tragikomični redosled: gospođa Katarina Petrović, bila je, kako se tada govorilo, proslavljeni telepata. Ona je padala u trans od 1914. godine, a njen muž Laza, verni pratilac, marljivo je i strpljivo zapisivao sve što bi ona u svojim zanosima izgovorila. Redovno bi to bile lokacije gde se zlato nalazi. Glas o mogućem zakopanom blagu proširio bi se za tili čas, a ona je onda odlazila na različita mesta i čak „stručno” rukovodila kopanjem. Toliko je bila revnosna u tome da je je u selu Pljačkavice, kod Bregalnice, bila isterana iz manastira, jer je tvrdila da joj se ukazao Sveti Pantelej i rekao joj da kopa pod kruškom u tom manastiru. Iako je odatle bila oterana, gospođa Petrović je nastavila da pada u svoja bunila i prenosi glasove o zakopanom blagu. Ljudi su, bez obzira na sve, i dalje besomučno, kao hipnotisani, kopali, vođeni ujedno i mišlju o različitim legendama. Jedni su tako verovali da će naći blago homitskih vojvoda, drugi da će iskopati Atilino blago koje je ovaj sakrio posle svoje smrti, a treći su rovarili, jer jednostavno nisu imali šta da izgube. I tako se ludilo nastavljalo.
Dragutin Vladić, stari rudar iz Leskovca, godinama je kopao i ispitivao rečni nanos Južne Morave i Vlasine, pa se pronela tajna da je svoja otkrića prodao nekom investitoru, a ovaj sve to višestruko unovčio kod neke finansijske kompanije. Masa sveta je, nakon toga, pomno slušajući te priče, gacala po Vlasini, prevrtala kamičke i presipala pesak iz šupljeg u prazno sito.
Lom je nastao i kod Smederevske Palanke, tačnije kod „Jaruge” između Azanje i Kusatka, kada je Milan Avramović, tamošnji zubotehničar, viknuo radnicima koji su kopali zemlju na njegovom imanju – zlato! Naime u jednom grumenu zemlje, oštro oko zubotehničara, ugledalo je svetlucave kristale, pa je odmah prekinuo dalju izgradnju kuće, pojačao ogradu oko placa, te grumen zemlje poslao u Beograd na ispitivanje.
A možete samo da zamislite kako se tek Vasilija Todorović, starica iz sela Ražanj kod Ćićevca, zgranula kada joj je na vrata došao gospodin iz Beograda i tražio da mu proda kuću jer se, po njegovim rečima, baš ispod nje nalazi blago koje je navodno neki nemački oficir zakopao. Promućurna Vasilija nije htela ni da čuje o prodaji svog imanja, posebno kada je videlu u rukama pomenutog gospodina nekakve mape i nacrte, već je predložila da oni zajedno kopaju i plen podele. Toliko su kopali da je to postala atrakcija čitavog sela i okoline, ali se i vlast zainteresovala pa su agenti policije redovno šetali oko kuće koja je sve više ličila na rudnik.
Totalna histerija je vladala i u selu Mirovo, pod Rtnjem, u dolini Crne Reke. Na svakih stotinak metara mogao se zapaziti seljak, do pojasa u rupi koju je sam iskopao, kako lupa budakom po kamenjaru. Kopalo se danju, ali i noću, pod fenjerima. Svi su tražili zlato. Policija je imala pune roke posla, jer je seljacima neka vračara rekla da kada se pojavi mlad mesec moraju da „zakolju na mestu gde je zakopano blago tri nevina deteta” inače nikada neće moći da izvade zlato. Sve dok policija nije intervenisala, deca iz tog sela nisu smela da izađu iz kuća.
Selo Mirovo u opštini Boljevac je bilo prekopano uzduž i popreko, a svakom došljaku koji je pokušao da kroči na ovu „zlatnu zemlju” pretila je sekira Ljube Marjanovića koji je branio „zlatnu žilu” ovog sela tvrdeći da je sve to njegovo.
A tek na Šari, opšti haos… Sve je počelo kada su dva pečalbara prodajući alvu, šećerleme i bozu, po okolini Novog Sada, naišli na jednu staricu, koja ih je, kada je saznala da su iz okoline Tetova, upitala:
– Da li znate sa Selce?
– Znamo, kako da ne. Mi smo baš iz susednog sela Lahca.
– E, dobro. Dakle, čujte: ispod sela postoji jedan brest, na četrdeset koračaji od bresta nalazi se zakopano veliko blago.
Kada su se pečalbari vratili u selo smesta su ispričali meštanima ovaj događaj, te svi zajedno krenuli u potragu za brestom koga nigde nije bilo, mada im se učini da su našli neki njegov ostatak pa je problem nastao na koju stranu od bresta da kopaju, jer starica to nije rekla. Verujem da vam je jasno da su kopali i na istok, i na zapad, i levo i desno, te su, ne želeći da odustanu, i pored nesvakidašnje uloženih napora koji su ih sve doveli do granice iscrpljenosti, ostale samo reči čiča Trpeta, glavnog kopača: „Para mora biti, prekopaćemo celo brdo, pa i pola Šar planine ako treba, ali zlato ćemo naći!”
Masovno se kopalo i u selima Dračiću, Brankoviću, Beliću i Kovačici blizu Valjeva.
Međutim, iako je Milovan Mićić iz Mrčajevaca godinama radio na otkopavanju blaga ruskog grofa, ipak je neprikosnoveni rekorder Tadija Kraljević iz sela Vujetinci pored Čačka. On je kopao više od trideset godina!
Sve je počelo 1907. kada je ubijen njegov otac Mladen, nakon što se u seoskoj kafani pohvalio da je pronašao ćup sa blagom. Ubrzo posle toga, Tadiji se u snu javio pokojni otac sa porukom: „Sinko, idi kod Krsta i kopaj. Tamo ima još mnogo blaga. Kada budeš iskopao do jedne ploče, podigni ploču i ispod nje naći ćeš ogromno blago”. Tako je Tadija, krajem 1907, počeo da kopa. Rat ga je na kratko prekinuo, ali je odmah nakon toga nastavio. Za 30 godina je iskopao čitavu provaliju kod Krsta, hiljade vagona zemlje je izbacio, a mesto kopanja čuvao je i dan i noć, jer se plašio da ga neko ne prevari i odnese mu blago.
Jedan od onih nesrećnika, kod kojih je vrag odneo šalu, bio je valjevski ćurčija, Dobrosav Stojadinović. U Ajhingenskom brdu, u čuvenom valjevskom parku, Dobrosav je vrlo revnosno, i to isključivo noću, kopao blago. Vrlo brzo se pročulo za čudaka koji uporno kopa, i ne obazire se na poglede slučajnih prolaznika. Tvrdio je da je opazio sjaj „modrih plamičaka nad blagom” i bio je siguran da tu ima nečega. Ubrzo je pisao molbu vlastima kako bi dobio dozvolu za kopanje. Nakon toga, ovaj ćurčija, legalno je tražio zlato pod pratnjom lokalnih žandara. Do tada u narodu poznat kao pošten i bogat građanin, koji je uživao veliki ugled, sada je bio predmet čuđenja. Postao je prava atrakcija! Ljudi su obilazili park samo da bi ga videli kako traži zlato. Njegovo pređašnje bogatstvo se polako topilo zajedno sa potpisima na različitim menicama.
Podstican i napujdan pričama „prijatelja” zapustio je sve – i porodicu i kuću, i dotadašnje poslove. Njegova žena očajno se žalila kako ga ne viđa danima. I po kiši, i po najgoroj zimi, on je uporno kopao. Samog sebe je ubeđivao da vidi ono čega u stvari nema. „Prijatelji” su nastavili da ga materijalno koriste, a priča je otišla toliko daleko da se u nju uključio lokalni poštar koji je tvrdio Stojadinoviću da mu je jedan gatar pričao gde se blago nalazi. Stojadinoviću, sada već potpuno izgubljenom u sopstvenom ludilu, nije mnogo trebalo da poveruje ovim pričama.
Na kraju, njegova opsednutost zlatom, dodatno raspirivana pričama sa strane, ovoga kopača odvela je u smrt, jer njegovo telo više nije moglo da izdrži konstantno kopanje. Od tragača za zlatom u običnom parku jedne varošice, Dobrosav Stojadinović postao je zaluđenik i pravi fanatik, koji je do kraja života, godinama, uzaludno tragao za „modrim plamičcima”.
U to ludo vreme, kada se živalj digao da pronađe svoju zlatnu nit, neshvatljive sudbine, kao ova, bile su samo deo neverovatne manije toga vremena, zvane – zlatna groznica!
Odlomak iz knjige „Nestvarno, a stvarno…“