ČOVEK JE SEBI TAJNA

U činjenici da je čovek bez Boga ništavilo, prah i pepeo, krije se ljudska nemoć. Međutim, kao biće u kome su sjedinjene dve prirode: vidljiva i nevidljiva, čovek je pojavljena Božja premudrost.

 

Um čovekov, po prirodi svojoj radoznao, želi i nastoji da sve stvari u svetu ispita i prouči, sve tajne objasni i zagonetke razreši.

ljudska nemoć

U tom poslu, s koje bilo strane da ga započne, on se, neminovno, na samom početku ili na kraju, suočava sa, možda najvećom zagonetkom: ko je i šta je čovek? „S tačke svake pogledaj čovјeka, kako hoćeš sudi o čovjeku – tajna čovjeku, čovjek je najviša“, zaključio je svoje razmišljanje Njegoš.

Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga iz koje perspektive posmatramo čoveka i kojim ga aršinom merimo.

Dve perspektive i dva merila

Čovek se, uglavnom, može posmatrati iz dve perspektive: zemaljske i nebeske, i meriti dvema merilima: ljudskim i božanskim.

Posmatran iz zemaljske perspektive i meren ljudskim merilom, čovekje genijalno biće, veličine koja sve više raste u visinu, da u naše doba kada ljudi lete na Mesec i spremaju se da idu na druge planete Sunčevog sistema, dosegne nebeske visine i tamo, kao što je na početku istorije zamišljao Lucifer, da postavi „presto svoj“ (Isa 14, 13-14), na kome će umesto Boga carovati čovekov razum.

Neki sovjetski kosmonauti već su izjavili da u svojoj šetnji raketom oko Zemlje Boga nigde nisu sreli ni videli, dok su drugi (američki) u svome letu osećali Božje prisustvo bolje i bliže nego na Zemlji.

Posmatran iz nebeske perspektive i meren božanskim merilom, čovek je ništavilo, prah i pepeo (Jak. 4, 14), čiji se život meri pedljima (Ps. 39, 5), on je trava i cvet koji ujutru procveta, a uveče im se ni mesto ne poznaje (Ps. 90, 5-6; 103, 15-16; Isa 51, 12); utvara koja se za trenutak javi i nestaje (Ps. 39, 6); toliko nemoćan da ni jednu vlas kose svoje ne može belom ili crnom učiniti (Mt. 5, 36) niti rastu svome dodati ni lakat (Mt. 6, 27).

Hrišćansko učenje

Najbolji odgovor na pitanje „ko je i šta je čovek” daju nam pravoslavni sveti oci. Pri učenju Svetog pisma, čovek je telom od zemlje, pripada ovom svetu, a duhom, koji je od Boga, pripada onom drugom, duhovnom svetu.

Na taj način, po rečima svetog Grigorija Bogoslova, čovek je istovremeno „mali i veliki, unižen i uzvišen, smrtan i besmrtan, zemaljski i nebeski. Jedno je u njemu zajedničko sa donjim svetom (telo), a drugo sa Bogom (duh). Kao biće u kome su sjedinjene dve prirode: vidljiva i nevidljiva, čovek je pojavljena Božja premudrost“.

Zavisnost od Tvorca

Čovek je velik i moćan kad je i dok je u zajednici sa svojim Tvorcem. Sam za sebe – ništavilo je.

Apostoli su svu noć lovili ribu po jezeru i ništa nisu ulovili. Ali kad su u osvit dana po savetu Gospoda Isusa bacili mreže, uhvatilo se toliko riba da su se mreže počele kidati, pa su dve barke do vrha napunili ribama.

Ovim je Gospod hteo da pokaže, ne samo apostolima nego i svim ljudima, da će njihov trud biti uspešan jedino onda kad ga Bog blagoslovi. On je to i rekao prilikom poslednje večere sa učenicima: „Bez mene ne možete ništa činiti“ (Jn. 15, 5), to jest nikakvo dobro.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.