SUPRUGA, MAJKA, INŽENJER…
Diplomirani inženjer građevine Nataša Šemić se posle progona iz Prizrena 1999. u potpunosti posvetila deci kojih ima šestoro. „Muž, deca i ja živimo na 54 kvadrata u stanu mojih roditelja, što je jako malo. Roditelji, volite i hvalite svoju decu“, poručuje Nataša.
Nataša Šemić, rođena u Lipljanu, pedesetogodišnjakinja, majka šestoro dece, načelnik Odeljenja za investiciono održavanje poslovnog prostora Sekretarijata za imovinske i pravne poslove Gradske uprave grada Beograda, jedna je vrlo dinamična, organizovana i uspešna, lepa, majka i žena. Sa Rankom Šemićem, poznatim pevačem, sklopila je brak 1990. i živeli su u Prizrenu. Već sledeće godine diplomirala je na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Prištini u roku, sa prosekom 8,46.
– Fakultet sam završila posle rođenja našeg prvog deteta, sina Ognjena koji je danas master građevine, zaposlen u Novom Sadu. Sad kad pogledam unazad, vidim koliko je sve to bilo naporno. Ali, imala sam veliku podršku roditelja i ljubav moga divnog supruga.
Nataša je zadržana na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Prištini, kao asistent-pripravnik. Zatim je rodila drugo dete Zoranu, koja je apsolvent na Šumarskom fakultetu, zaposlena u jednoj agenciji. Po rođenju drugog deteta Nataša je zbog porodice i putovanja prešla da radi u JKP Cvilen u Prizrenu, kao rukovodilac investicija.
Rađala i pod bombama, u Prizrenu
– Posle drugog deteta bio je period kad sam mislila da je to to i da smo srećni sa dvoje dece. Pokajala sam se, pa se 1997. „desila“ Anđela, naše treće dete, ona je student druge godine na Fakultetu političkih nauka, smer međunarodni odnosi. Od Anđelinog rođenja, sam u stvari, i prestala da radim do 2008. godine.
U ratu 1999, pod svećama u bolnici u Prizrenu, i pod bombama, Nataša je rodila četvrto dete, sina Mihaila koji je ove godine maturirao u 13. Beogradskoj gimnaziji.
– Iste godine 14. juna, sa četvoro male dece, Mihailo je imao samo mesec dana, napuštamo Prizren, napuštamo Kosovo i Metohiju, isterani iz svog doma, ostavljajući za sobom kompletan deo života. Nastavljamo da živimo u Beogradu. Bilo je potrebno da jedno od nas bude uz decu. U tom periodu sam potpuno objasnila sebi da je porodica iznad svega i da treba da se posvetim deci u potpunosti. Rađam Teodoru 2001, ona je učenik Tehničke škole u Beogradu i Nikolu 2006. godine, koji je u petom razredu osnovne. Nije lako kad ostanete u drugom stanju peti, pa šesti put… nije lako ni fizički, a da ne pričam o trenucima kad sam uistinu pomišljala – zar opet… Teško je odreći se ličnih ugodnosti, da ne pričam o svetu – svi vas gledaju kao ludu, glupu, zaostalu…. Volimo decu, a potičemo iz porodica gde su naši roditelji imali po troje dece, a naše bake po šestoro. Naravno da je to sve dar od Boga, jer kad smo 1999. ostali bez igde ičega (kuća opljačkana, a suprug Ranko sve vreme rata na samoj granici prema Albaniji), bili smo srećni što smo „na broju“. U Beogradu sve iz početka… Počela sam ponovo da radim tek 2008. godine.
Blagodat porodičnih okupljanja
– Subota i nedelja su dani kad se okupljamo. Svi volimo te ručkove i večere kad smo zajedno. Mnogo je važna zajednica, da deca vole svoj dom. Tada se ispričamo, smejemo, dogovorimo, radujemo, a i tugujemo… Najviše volimo Badnje veče, Božić, Vaskrs, našu slavu Svetog oca Nikolaja, kad je sve svečano u slavu Boga – to su trpeze ljubavi i one su najlepše. Rođendane ne slavimo, ali obeležimo i to je prilika da se okupimo sa bakom i dekom, a tetke i stric ako stignu dođu i oni sa svojim divnim porodicama i to su divna okupljanja.
Nikola je najmlađi pa je, kako majka kaže, ipak malo razmažen, ili prezaštićen, ali to će ova porodica da ispravi. Nikola je dete novih informacionih tehnologija. Porodica insistira na druženju, ali se i to završi sa mobilnim u parku.
– Živimo na 54 kvadrata u stanu mojih roditelja. Iskreno – to je jako malo. Institucije GO Savski venac u kojoj sam radila i Gradska uprava grada Beograda, u kojoj sada radim po tom pitanju nisu se pokazale zainteresovanim za bilo kakvu pomoć u obliku nekog proširenja stana.
Ispite spremaju u čitaonicama
Dok su mali – u osnovnoj školi, deca porodice Šemić uče zajedno – gde god nađu malo tišine, ili sa majkom Natašom ili sa nekim starijim detetom. Pomažu jedni drugima. A na fakultetu, Šemići uglavnom uče u čitaonicama.
U kućnim poslovima pomažu svi. Nataša voli uređivanje doma i to se odmah vidi, ali joj pomažu svi u kući.
– Ranko je moj veliki pomoćnik, on sve nabavlja, ja ne znam šta je to pijaca. I voli da kuva. I deca vole da kuvaju ponekad neke svoje specijalitete.
Porodica Šemić je najviše pažnje poklanja obrazovanju i razvijanju talenata kod svoje dece. Vole sport i muziku.
– Ognjen i Zorana su uz našu veliku podršku bili pre dve godine u Americi na Aljasci u gradu Enkoridžu, što smatram našim velikim zajedničkim uspehom, napominje Nataša. Išli su kao studenti, kroz program WORK AND TRAVEL, na pet meseci boravka i rada u Americi. Nije bilo lako, obavljali su sezonske poslove, ali im se želja ostvarila. Stekli su iskustvo, prijatelje, naučili jezik… I tada su sebi platili obilazak Las Vegasa, Los Anđelesa, San Dijega, Čikaga i Njujorka… Trudila sam se da im pružim što više nežnosti i ljubavi. Tata je ponekad malo stroži, a tako i treba. Iskrene ljubavi ima, da ih ničim ne uslovljavam nikada, da ih volim i kad pogreše, da ih slušam. Bilo je i galame kad sam bila mlađa, sad ne galamim – vrlo retko. Mnogo je važno sačuvati ih od tog kritikovanja pred „svetom“. Dete je najvažnije. Roditelji, volite svoju decu! Ljubite ih i hvalite ih… Polako, sa ljubavlju, sa smirenjem.
Za kraj ovog razgovora, Nataša kaže: Decu vaspitavamo da pre svega veruju u Boga i da se Bogu mole, da budu dobri, časni, pošteni, mudri i vredni ljudi, da vole bližnje, da ne budu zlobni, da žive u istini i ljubavi, bez licemerstva i lukavstva, da vole svoj dom i porodicu, da poštuju druge ljude i njihove običaje i veru, da brane sebe i svoje, da vole svoju otadžbinu, da se trude, uče i rade.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić