GRACIOZNI I ZAŠTIĆENI
Oni se pridružuju postojećim krdima, u njima ‘obnavljaju krv’ i zato i izgledaju tako lepi i graciozni. Na Suvoj planini ranije su postojali pravi divlji konji koji su boravili sami skoro 70 godina.
Domaći brdski konj je stara srpska autohtona rasa konja, najčešće u braon boji – takozvani dorat, mada se može sresti i u crnoj ili beloj boji. Zbog svoje izdržljivosti, dobrog zdravlja i pogodnog karaktera korišćen je u poljoprivredi, a skoro da je potpuno izbačen iz upotrebe sa početkom mehanizacije. Zbog toga se smatra zaštićenom vrstom.
Izbačen iz upotrebe u poljoprivredi i pušten na „slobodu“, pa se tako veliki broj konja samostalno stara o sebi, u tom okruženju stvara potomstvo i brine o njemu. Ovako generacije domaćeg brdskog konja živeći u divljini postaju ničiji i divlji. Ne plaše se ljudi, ali ne dozvoljavaju da im se priđe previše blizu.
Petnaestak konja u ovom krdu živi u harmoniji na Suvoj planini. Dušan Stojanović, inženjer stočarstva i trener konjičkog sporta, kaže da su u krdu ženke alfe, a mužjaci služe za zaštitu. Kad se kreću, mužjak je na čelu krda, dok je alfa-ženka poslednja u krdu, odmah nakon svog ždrebeta.
„Domaći brdski konj je hladnokrvna rasa, inače je jako miran, nisu temperamentni, druželjubivi su, poslušni i lako se dresiraju pa se zato koriste i u školi jahanja“, kaže Stojanović i dodaje da su i inače veoma zaštitnički nastrojeni kada imaju ždrebad u krdu, pa u uslovima u kojima su na Suvoj planini pušteni i sami, ovi konji mogu biti jako opasni.
Najopasnije su ženke koje imaju mladunce.
„Svoje ždrebe čuvaju veoma agresivno, bilo da im se priđe veoma blizu ili se osećaju ugroženo. Od njih međutim najviše stradaju vukovi, tačnije njihovo potomstvo i to u zimskom periodu kad su ždrebad tek rođena i još uvek nejaka“, kaže Stojanović.
I meštani okolnih sela koji imaju konje puštaju ih na slobodu od početka proleća do kraja jeseni.
„Oni se pridružuju postojećim krdima, u njima ‘obnavljaju krv’ i zato i izgledaju tako lepi i graciozni“, priča Stojanović i dodaje da su na Suvoj planini ranije postojali pravi divlji konji koji su boravili sami skoro 70 godina. Te konje su, kaže, ljudi odvezli u klanice i takvih primeraka više nema.
U divljem svetu u prekrasnoj prirodi često dođe do borbe među krdima konja. Mužjaci se bore za svoje krdo, pa kada mladi mužjak stasa i dođe vreme parenja, dolazi do borbe pastuva. Nadjačavaju se u borbi, a ko pobedi, postaje glavni pastuv u krdu.
Iako su ovi konji generalno druželjubivi, ljudima koji se slučajno nađu u njihovoj blizini nije nimalo prijatno. Seljaci koji prolaze tuda kažu da ih nikada ne diraju, već samo prođu pored njih. „Ipak su to velike životinje, i s njima se nikad ne zna“, kažu oni.
Ipak, odoleti gracioznom i prefinjenom konju takođe nije lako, ni radoznalom i umiljatom ždrebetu koje slobodno trči po livadama Suve planine. Nekada je na ovim livadama boravila i stoka iz više suvoplaninskih sela, ali danas se ni stoka više ne čuva u istom obimu kao nekada, a sela su sve praznija.
Stojanović kaže da na Suvoj planini ima tri slobodna krda konja koji žive na tom prostoru. Prava je sreća videti samo jedno od njih, s obzirom na to da je veliki masiv Suve planine ogromna teritorija na kojoj obitavaju.
Ipak, planinari i ljubitelji prirode mogu ih sresti blizu vode, a na Suvoj planini postoje tek dva izvora. Kiša koja je padala danima, proširila je i teritoriju na kojoj se kreću, pa se tada mogu sresti i tamo gde ih inače nema ili gde meštani okolnih sela često prolaze na putu do svojih njiva.
Izvor: DW.com