BEZ ŠABLONA
Majstor pripovedanja Anton Pavlovič Čehov doslovno je sledio nekoliko opštih linija razmišljanja i umetničkih postupaka. Po Čehovu, odličan od prosečnog pisca razlikuje se u nekoliko važnih detalja.
Do uviđanja koji su to postupci i opšti stavovi možemo doći kako analizom njegovih pripovedaka i drama tako i čitanjem njegovih pisama.
Činjenica da je bio lekar Čehovu je svakako značila i pri književnom radu. Uvek je isticao značaj nauke i prosvete, naučnih metoda, objektivnog pogleda na svet, kao i širokog iskustva koje ne dozvoljava da se realnost prenebregava ili lažno sagledava.
On smatra da je subjektivnost koju pisac unosi u svoje pisanje štetna. Pisac se kontantno treba truditi da se uzdrži kako od sentimentalnosti, ganutljivosti pri opisivanju, tako i od nametanja vlastitih sudova posredstvom književnosti. U pismu svom bratu Aleksandru Čehov smatra da nije teško osloboditi se subjektivnosti:
„Osloboditi se stečene subjektivnosti nije teško, naprotiv… Samo čovek treba da bude malo pošteniji: da dosledno potiskuje sebe, da ne unosi sebe u junake svoga romana, da se odrekne sebe makar na pola sata. … Subjektivnost je užasna svar. Ona je štetna već samim tim što potpuno razotkriva jednog autora.“
Izbegavanje šablona tj. portretisanje živih ljudi…
Kako karakteri u pripovestima ne bi bili bledi i stvoreni iz morske pene, a kako bi delovali uverljivo, poželjno je da budu zasnovani na posmatranju i proučavanju ljudi.
Čehov je građu za svoje priče, pripovetke i drame uzimao iz svakodnevnog života. Izbegavao je šablonska, jednostrana opisivanja likova. Karakteri ne bi smeli izgledati samo crno ili belo, već biti sačinjeni od mešavine raznih osobina, baš kao i u realnosti.
Jezik kojim likovi govore takođe bi trebalo da ima snagu i jednostavnost razgovornog jezika te da bude primeren onima koji njime govore u životu. Time se postiže prirodnost, istinitost, upečatljivost.
U pismu bratu Aleksandru Čehov mu daje ovakav savet:
„Ne izmišljaj patnje koje nisi iskusio i ne slikaj prizore koje nisi video, jer laž je u priči mnogo dosadnija nego u razgovoru.“
A u pismu književniku Suvorinu on objašnjava da je ukoliko lik Ivanova ne izgleda stvarno i živo to onda isključivo njegov neuspeh:
„U mojoj uobrazilji Ivanov i Ljvov su živi ljudi. Govorim Vam po savesti, iskreno, oni se u mojoj glavi nisu rodili iz morske pene, iz unapred stvorenih ideja, iz prevelike mudrosti, slučajno. Oni predstavljaju rezultat posmatranja i proučavanja života. Oni žive u mom mozgu i ja osećam da nikoga nisam obmanuo. Ako su na papiru ostali mrtvi i nejasni, krivica nije u njima nego u meni, u mom neveštom izlaganju misli. Znači, još je rano da pišem drame.“
Zadatak književnosti je da pravilno postavlja pitanja
A. P. Čehov nije smatrao da je cilj književnosti da daje odgovore na konačna i sudbonosna pitanja. Verovao je da bi književnici dobro uradili kada bi ugledajući se na čuvenu Sokratovu izreku priznali da ništa ne znaju. I kada se ne bi pretvarali da znaju više i bolje od drugih ljudi, s kojima dele isti položaj neznanja.
Evo odlomaka iz dva pisma koja je Čehov napisao Suvorinu:
„Meni se čini da beletristi nisu dužni da rešavaju pitanja, kao što su na primer bog, pesimizam i sl. Zadatak beletriste je samo da pokaže ko je, kako i u kakvim okolnostima govorio ili razmišljao o bogu ili pesimizmu. Umetnik ne treba da bude sudija svojim ličnostima i onome o čemu oni govore, već samo nepristran svedok. … Moje je samo da budem talentovan tj. da znam da razlikujem važno od nevažnog, da umem da osvetlim ličnosti i da govorim njihovim jezikom.“
„Vi ste u pravu kad od umetnika tražite svestan odnos prema radu, ali Vi brkate dva pojma: rešenje pitanja i pravilno postavljanje pitanjа. Za umetnika je obavezno samo ovo drugo. U Ani Karanjinoj i Onjeginu nije rešeno ni jedno pitanje, ali ova dva dela vas potpuno zadovoljavaju, zato što su sva pitanja u njima postavljena pravilno. Sud je dužan da pravilno postavi pitanje, a rešavaju ga porotnici, svaki po svome.“
Stilska jednostavnost i sugestivnost
I što se tiče stila, Čehov je naginjao jednostavnosti verujući da ona za sobom povlači verodostojnost i istinitost ispričanih priča. Treba izbegavati opšta mesta koja ne govore ništa nego davati karakteristične detalje koji osvežavaju sliku, daju joj ton, prepoznatljivost, karakter.
Takođe, i u tome je on bio pravi dramaturg, poželjno je da likovi budu okarakterisani iznutra, pre svega svojim postupcima i govorom, a ne da im pisac spolja veštački lepi etikete.
Kada je reč o opisima prirode, Čehov smatra da se ne treba ustručavati od oživljavanja prirode, a ona postaje živa kada joj se daju ljudske osobine i upoređuje se sa ljudskim postupcima.
U pismu svom bratu Aleksandru Čehov navodi:
„U opisima prirode treba da biraš pojedine detalje i da ih grupišeš tako da nakon čitanja, , kad zatvoriš oči, pred sobom imaš jasnu sliku. Na primer, mesečastu noć dobićeš ako napišeš da se na vodeničnom ustavu kao zvezda blistala krhotina razbijene boce, i da se, poput lopte, otkotrlljala crna senka psa ili vuka itd. Priroda je živa kad se ne ustručavaš da njene pojave porediš sa ljudskim postupcima.“
Izvor: Kultivisise.rs
Priredio: Velibor Mihić