Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

KAKVI SMO TO MI

Proučavanjem našeg nacionalnog karaktera bavio se i književni kritičar Bogdan Popović u svojoj čuvenoj raspravi „Šta Srbi imaju da nauče od Engleza“.

 

Popović je Srbe tu opisivao kao mlad narod, koji se zbog nedovoljne kulture, što će reći zbog nedovoljnog iskustva života, još nije naučio samosavlađivanju.

nauče od engleza

Mi imamo suviše živ temperament, suviše se brzo uzrujavamo pod uticajem spoljašnjih utisaka, ne vladamo dovljno nad osećanjima, otuda naša razdražljivost, naprasitost, suviše strasne želje, suviše jaka srdžba kad se želje ne ispune. Mi nismo rđavi, ali zbog svoje neobuzdanosti kadri smo pod prvim utiskom učiniti stvari koje su gore nego što nam je pravi karakter. Mi imamo bistru i živu pamet, ali baš ona nas navodi na brze i jednostrane zaključke i ne da nam da stvari mirno i sa svake strane promatramo.

Od svih engleskih osobina Popović je najviše preporučivao englesku dobrotu. Dobrota je u pravom smislu reči suviše retka stvar da bi se mogla pripisivati jednom celom narodu. To što je Popović nazvao dobrotom bilo bi tačnije nazvati pitomošću. Do svetskih ratova Englezi su živeli u miru, slobodi i blagostanju. To je u znatnoj meri ukrotilo divlju zver koja se krila u njima kao u svakom čoveku. Kad je govorio o engleskoj dobroti, Popović je mislio na ovu razliku koja postoji između srpske i engleske dobrote. Za onoga koga voli, Srbin je u stanju učiniti više od Engleza. Ali Englez je u stanju učiniti i za onog koga ne voli kad ga vidi u nevolji. Srbin čini dobro iz ljubavi, a Englez iz osećanja dužnosti.

Uz dobrotu, Popović je pominjao i englesku sposobnost samosavlađivanja. Englezi su doista gospodari svojih osećanja. Čovek bi čisto rekao da je u njih tačno proračunato šta, kad i koliko treba da osećaju. Zahvaljujući tom tačnom odmeranju oni su u stanju držati zajedno i ona osećanja koja se uzajamno isključuju. Ne samo nama nego i drugima njihova ličnost izgleda stoga pocepana, nelogična, pa čak i neiskrena. Kod njih nisu retki primeri da muž i žena i posle razvoda braka ostanu dobri prijatelji, ili da politički protivnici posle srdačne zajedničke večere napadaju odmah zatim jedan drugoga u Parlamentu, i to bez rukavica. Prema tome, nije bilo ništa neobično što su se ubrzo posle svršenog Prvog svetskog rata ponašali prema dojučerašnjim neprijateljima kao da ništa nije bilo. Za razliku od nas, oni svoju javnu ličnost potpuno odvajaju od privatne. U vršenju javne službe bezlični su i neumitni gotovo do bezdušnosti. Ne znaju ni za sevap, ni za hatar, ni za inat. Te tri reči, izvitoperile su ceo naš javni život.

Englezi važe za narod koji poštuje predanja i teško menja ustanove. Po svojoj sposobnosti da mire suprotna osećanja, Englezi žive manje u prošlosti i starim uspomenama nego naprimer Irci ili mi Srbi. Oni brzo otpisuju ono što je bilo i prošlo, te se opredeljuju prema novom činjeničnom stanju.

Jedan naš čovek žalio se jednom Englezu kako je britanska Vlada odjednom zaboravila što je po, vlastitom priznanju, dugovala generalu Mihailoviću. Englez je odgovorio da je engleski narod još više dugovao Vinstonu Čerčilu, pa je ipak na prvim narednim izborima odbacio Čerčila. Kad god im bitni interesi nisu u pitanju, Englezi se priklanjaju svršenom činu i prilagođavaju promenjenim prilikama. Oni to čine ne samo u svojim spoljašnjim radnjama nego i u svojim unutrašnjim osećanjima – ne samo, dakle, disciplina volje nego i disciplina srca.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: