POUKE SVETOG VLADIKE

Srpski vladika Nikolaj Velimirović govori nam o osam različitih strasti kojima čovek pribegava i koje su kazne Gospodnje koje svaka od tih strasti ponaosob “privlači”.

 

Glad kao simbol. Fizičkoj gladi prethodi duhovna glad. Osam glavnih beda ili kazni. Osam glavnih strasti.

kazne gospodnje

Glad je simbol. Glad fizička, simbol je gladi duhovne. Kao što su sve vidljive tvari i svi događaji samo simboli duhovnih realnosti. Besplodna zemlja je simbol besplodnih duša…

Bog uskraćuje da da ljudima hranu telesnu zato što su ljudi otkazali da daju Bogu plodove duhovne, tj. zakonom Božjim propisane dobrodetelji. Zemlja je mogla roditi, ali nije smela: Bog joj je zabranio da rodi. Ipak, zemlja nije provela ovu godinu besciljno: Ona je služila ljudima na taj način, što je svojom besplodnošću naslikala duhovnu besplodnost ljudi i opomenula ih na Boga Plododavca. Kao što je sedam mršavih krava iz faraonovog sna označavalo sedam gladnih godina, tako i ova nerodna godina označava nerodnost duša ljudskih. Omršavile ljudske duše, pa i zemlja mršava! Plodni Misir gladovaše sedam godina, a Izrailj u suhoj pustinji ne postrada od gladi za četrdeset godina! „Bogati obniščaše i izgladneše, a oni koji ištu Gospoda, ne lišavaju obilne plodove zemaljske ranijih godina, zato ove godine sa sramom i stidom, obniščali bogataši, kukamo za korom nasušnog hleba.

Šta tu pomaže Velika Država? Tu samo veliki Bog može pomoći. On daje i On uskraćuje. Kada daje, daje da bi ljudi otvorili oči i videli da to On daje, i kada uskraćuje, uskraćuje da bi ljudi poznali da to On uskraćuje.

Teško je reći, kada je Bog očigledniji pred ljudima: da li kad miluje ili kada kara. Milovanje i karanje, ili davanje i uskraćivanje, to su dva obična metoda, kojim Bog uči ljude i budi iz sna grehovnoga. Blagodarna duša poznaje Boga po svakome daru, koji se daruje sviše i sa radošću blagodari; a vulgarna ne poznaje Ga ni pod najtežom šibom. Tako na primer, piše se za bogoodstupnog cara Ahaza: „I kad bijaše u nevolji, on još većma griješiše Gospodu; taki bijaše car Ahaz“ (Dnevnik 28,27). Niti vulgarni poznaje Boga po obilju darova, kao što se Mojsej žaljaše na svoj neblagodarni narod: „Ali se, veli, Izrailj ugoji, pa se stade ritati; otupio, udebljao i zasalio, pa ostavio Boga koji ga je stvorio i prezre stijenu spasenja svojega“. Na ovakvu duhovnu otupelost kakav je bio odgovor Božji? Evo kakav: „Sakriću od njih lice svoje, vidjeću kakav će im biti pošljedak, jer su rod pokvaren, sinovi u kojima nema vjere“ (V Mojs. 32,15-20). Pogledajte, kako je moderan Mojsej! Kao da je živeo s nama posle Svetskog rata i opisivao ove tovne godine, u kojima su mršavile duše ljudske i gresima svojim pripremale ovu godinu gladi.

No, glad nije jedini neželjeni gost, koji nas je posetio poslednjih godina. Posetili su nas i drugi neželjeni gosti, jedan za drugim. Ne svi odjednom, nego jedan za drugim. Jer kad bi sva zla odjednom navalila ljudi bi propali. A Bogu nije do toga, da ljude upropasti, nego da ih probudi, opomene, nauči i spase.

Sva zla nije Bog pustio odjednom ni na grešni Misir, da ga ne bi sasvim satro, nego jedno po jedno, da bi pale ljude uspravio i otupele prosvetio. Značajno je, da za sve vreme svetskog rata nije bilo gladi. To jest, nije bilo gladi od Boga, a što je čovek čoveka morio glađu po tamnicama i oborima, to je druga stvar. Sve godine svetskog krvoprolića bile su rodne hranom. Ko ima oči da vidi, može da vidi u ovome očigledni Promisao Božji o ljudima, brigu za ljude, i milost prema ljudima. Jer da je Bog pustio još i glad, pored mača i ognja, ko bi preostao živ na zemlji?

A kad pomenusmo rat i plodnost zemlje u vreme rata kao dokaz Božjeg Promisla i milosti, da pomenemo uzgred još jedan javni dokaz Njegovog Promisla i milosti. Naime, dokazana je stvar, da se u vreme rata rađa nesravnjeno više muške dece nego ženske. sećam se, da su u vreme rata engleski naučnici iznosili urednu statistiku rađanja dece, i da su mnogo komentarisali taj neobičan fakat – fakat velike prevage broja muškorođene dece nad ženskorođenom. Uzaludna su sva beslovesna objašnjenja ovog fakta; samo neko slovesno objašnjenje može tu koristiti, a jedino slovesno objašnjenje jeste, da Bog promišlja o budućnosti roda čovečijeg i da umnožava mušku decu, da popune prazninu, stvorenu ratom kroz ubistava muškaraca. Sam Svetski rat bio je dovoljna kazna grešnom svetu i bez drugih beda. Zato druga beda nije ni popuštena.

Ali pogledajte šta smo imali posle rata. Pomore, zemljotrese, poplave, suše, zločine i sada – glad. Osam glavnih beda nabraja Crkva u molitvi večernjoj, moleći se Bogu da nas Bog od njih spase: Glad, gubiteljstvo, trus, potop, oganj, mač, našestvije inoplemenikov i meždusobnuju bran. Prvih šest beda nailazile su na nas naizmenično za poslednjih deset godina, još samo nisu naišle dve poslednje i strašne bede: našestvije inoplemenikov i meždusobnaja bran, tj. rat i revolucija.

Svako od ovih zala je simbolično. Jer svako od njih izrazito i očigledno predstavlja preovlađujuće stanje duša ljudskih u onom vremenu u kome se to zlo događa.

Za glad fizičku rekli smo da ona izražava izgladnelost duhovnu. Bog je hrana duša ljudskih i ukoliko se duše ljudske ne hrane tom hranom, utoliko su gladne i mršave. Ja sam hleb života, rekao je Onaj, čiji se apostoli nikad nisu žalili na glad.

Pomor telesni simboliše prethodeći mu ponor u dušama ljudskim. Kada se um ljudski ukrivi s puta Božjeg i počne da smišlja zlo; kad se srce razvrati i volja na zla dela uputi, onda dobrodetelji ginu jedna za drugom i karakteri iščezavaju. Pomor dobrodetelji unutra u ljudima izražava se u pomoru spoljašnjem, telesnom, bilo u ljudima ili stoci.

Trus, ili zemljotres, sleduje duhovnom potresu pri kome su duše ljudske skliznule sa svojih čvrstih osnova, tj. sa zakona Božjeg, i zapale u ruševine negda veličanstvenih i sigurnih zdanja. Duše hrišćanske zasnovane su na temelju, koji je Hristos Gospod. Zdanje koje je na tom temelju zasnovano, prevazilaze sva ostala fizička i duhovna zdanja, jer proseca nebesa i uzdiže se do samog prestola Svevišnjega. Potres zemlje, sa ruševinama koje donosi, jeste simbol potresa mnogo većeg i ruševina mnogo skupocenijih u duhovnom carstvu ljudi.

Potop predstavlja grehovni potop, kao što je jasno iz potopa u vreme pravednoga Noja. Ako se gresi ne suzbiju, nego se ostave da se množe i rastu, oni brzo kao vodena bujica nadođu i potope dušu jednog čoveka ili jednog naroda. Potop vodeni tada dolazi, da to stanje duša ljudskih objavi, da bi se ljudi osvestili, setili Boga i pokajali.

Oganj – to jest požari, žege, suše, bezvodnost – simbolizira oganj strasti, mržnje, pohoti, zavisti, srebroljublja, vlastoljublja itd. Ako se taj užasni oganj blagovremeno ne ugasi rosom Duha Božjega, onda on stvara u dušama ljudskim neutopljivi i nesavladljivi požar, sličan Paklu. Tada Bog zatvara oblake i uzdržava rosu i pušta na ljude strašnu žegu, da im pokaže očiglednom nastavom, kakva im je duša.

Mač simbolizuje samovlasno suđenje i presuđivanje, bez obzira na Boga i bez čekanja suda Božjega. Kada se duše ljudske napune i prepune osudom drugih ljudi, grdnjom, klevetom, podništavanjem; kada duh negiranja i ljudi i Boga i svih Božijih stvorenja uzme maha, tada se javlja mač među ljudima, da im pokaže, kako ga oni nose i drže u dušama svojim. I tada se zemlja ispunjava zločinima, ubistvima, samoubistvima, dvobojima itd.

Našestvije inoplemenikov, to jest navala tuđina na zemlju, ili rat, simbolizira sličan fakat, koji se pre toga morao dogoditi u dušama ljudi. Kada se ljudi pokolebaju u veri svojih otaca, kada sami razore u sebi hram Bogu jedinome i živome, i kada se sa prezrenjem i podsmehom počnu odnositi prema svetinji Božjoj tada u njihove ispražnjenje duše i srca navaljuju tuđini, savršeno nesrodni Bogu i ljudima. Ulaze u praznu kuću duša ljudskih i tu se nastanjuju. To su zli duhovi i to je našestvije inoplemenikov na duše ljudske. To je nevidljivo zavojevanje duša ljudskih demonima. Vidljivi simbol toga jeste zavojevanje jednoga pokvarenog naroda susednim narodima ili tuđincima, zavojevačima i pljačkašima.

Meždusobnaja bran, međusobna borba, ili revolucija, jeste simbol unutrašnje pometnje u dušama ljudskim. Odvojen od Boga čovek gubi ravnotežu, a time i mir i radost. On biva žalostan, ozlobljen na druge i na sebe, razdire samoga sebe, menja vrednost u duši svojoj, jedne idole zamenjuje drugim, jednu laž drugom. Sve što jeste, njemu se čini naopako, a sve što nije, njemu se čini dobro. To bolesno duševno stanje izražava se jasno u spoljašnjim neredima, bunama, međusobnim pokoljima i revolucijama.

Mi se molimo Gospodu, da nas sačuva i spase od onih osam glavnih zala, od kojih je glad prvo, a revolucija poslednje. Sveti Oci nabrajaju osam glavnih strasti ljudskih.

Sveti Kasijan ređa ih ovako: črevougodije, blud, srebroljublje, gnev, pečal, uninije, slavoljublje, gordost. Možda svakoj ovoj strasti odgovara jedno od onih osam zala, te ona strast, koja u jedno vreme preovlađuje, navlači na strastonosca odgovarajuće zlo. Da izložimo to pregledno i uporedno (upareni su strast i njena kazna):

1. Črevougodije – glad

2. Blud – pomor

3. Srebroljublje – zemljotres

4. Gnev – oganj

5. Pečal (žalost) – poplava

6. Uninije (očajanje) – mač

7. Slavoljublje – rat

8. Gordost – revolucija

Izvor: Svetosavlje.org