Duhovnost

Sveti Justin Ćelijski: Srna u izgubljenom raju (ispovest)

NE VREĐAJTE LJUBAV U MENI!

Svaku grubost ljudsku ja doživljujem kao težak udarac po srcu. Od toga se javio tumor na srcu. O, koliko modrica imam na srcu! O, koliko udaraca!… Ah, da! Ta ja sam u izgubljenom raju: srna u izgubljenom raju!

 

Srna sam. U vasioni ja sam čulo tuge. Davno-davno, Neko je proterao na zemlju sve što je tužno u svima svetovima i od toga salio moje srce. I otada ja sam čulo tuge. Živim time što iz svih bića i tvari sišem tugu. Po crnu kap tuge spusti u moje srce svako biće čim mu pristupim. I crna rosa tuge kao tanki potočić struji kroz moje vene. I tamo, u mome srcu, crna rosa tuge prerađuje se u bledu i plavičastu.

srna u izgubljenom raju

Po mome biću razlivena je neka magnetska sila tuge. I sve što je tužno u svetu ona neodoljivo privlači i slaže u mome srcu. Zato sam tužnija od svih stvorenja. I imam suze za svačiji bol… Ne smejte mi se, o nasmejani! Ja sam zaprepašćena saznanjem: u ovom tužnom svetu ima bića što se smeju. O, prokleti i najprokletiji dar: smejati se u svetu u kome vri tuga, ključa bol, pustoši smrt! Kakav osuđenički dar!… Ja se od tuge nikada ne smejem. Kako bih se smejala kada ste tako grubi i surovi, vi nasmejani! Kada ste tako zli i ružni! A ružni ste od zla. Jer samo zlo naruži lepotu zemaljskih i nebeskih stvorova… Sećam se, prisećam: ova je zemlja nekada bila raj, a ja – rajska srna. O, sećanja od koga ushićeno posrćem iz radosti u radost, iz besmrtnosti u besmrtnost, iz večnosti u večnost!…

A sada? – Mrak je popao sve moje oči. Na sve puteve, kojima se krećem, polegla je gusta tama. Moje misli kaplju suzama. A osećanja vru tugama. Celo moje biće zahvatio je neki neugasivi požar tuge. Sve u meni tugom gori, ali nikako da sagori. I ja jadna samo jedno jesam: večna žrtva paljenica na vasionskom žrtveniku tuge. A vasionski žrtvenik tuge je Zemlja, siva i sumorna, bleda i sumračna planeta…

Moje srce je nepristupačno ostrvo u beskrajnom okeanu tuge. Nepristupačno za radost. Da li je svako srce – nepristupačno ostrvo? Recite vi što srce imate! Znate li čime su sve opkoljena vaša srca? Moje – sve samim okeanskim ponorima i bezdanima. I stalno se davi u njima. Nikako da se izvuče iz njih, da izađe iz njih. Sve čega se dohvati meko je kao voda. Zato su oči zamagljene od suza, a srce razriveno od uzdaha. Bolne su mi zenice, jer su mnoge ponoći zanoćile u njima. Sinoć je sunce zašlo u oku mome, a jutros se nije rodilo. Udavilo se u tminama moje tuge. Nešto strašno i jezivo prohodi moje biće. Plaši me sve što je oko mene i iznad mene. O, da bih pobegla od strahota ovoga sveta! A postoji li neki svet bez strahota? Zazidana sam mukom, opijena pelinom, presićena čemerom. Ja usplahireno budim srce svoje od pijanstva tugom, a ono se sve više opija. Dušu svoju, poplašenu i razjurenu strahotama ovoga sveta, vičem da mi se vrati, a ona sve bezobzirnije beži od mene, tužne i setne…

Srna sam. Ali čime? – Ne znam. Vidim, ali kako, i to ne razumem. Živim, ali šta je to život, ne shvatam. Volim, ali šta je to ljubav, ne pojimam. Patim, ali kako u meni niče, raste i sazreva patnja, to nikako ne razumem. Uopšte, vrlo malo razumem od onoga što je u meni i oko mene. I život, i ljubav, i patnja, sve je to šire i dublje i beskrajnije od moga znanja i razumevanja i shvatanja. Neko me je spustio u ovaj svet, i u moje biće stavio malo razuma, zato i razumem malo od sveta oko sebe i od sveta u sebi. Sve nešto neshvatljivo i neobično gleda u mene iz svake stvari, zato se i plašim. A moje krupne oči, da li su zato krupne, da bi što više smestile neshvatljivog, i sagledale nesagledanog?

Kraj tuge, neko je razlio u meni, i obesmrtio, i ovekovečio nešto što je trajno kao besmrtnost i ogromno kao večnost. To je instinkt ljubavi. U njemu ima nečeg svemoćnog i neodoljivog. On se razliva kroz sva moja osećanja, kroz sve moje misli, i vlada svecelim mojim bićem. Kao malo, majušno ostrvce, tako je biće moje, a oko njega se beskrajno preteže, razliva i preliva ona – zagonetka moje duše: ljubav. Ma kuda krenula po svome biću, svuda naiđem na nju. To je nešto svuda prisutno u meni, ali i najprisnije. U meni: ja jesam, ravno je sa: ja volim. Ljubavlju jesam ono što jesam. Biti, postojati za mene je isto što i voleti, ljubiti. I zar može biti bića bez ljubavi? Za takvo biće ne zna moje srnino srce.

Ne vređajte ljubav u meni. Jer vređate moju jedinu besmrtnost i moju jedinu večnost. A usto, moju jedinu besmrtnu i večnu vrednost. Jer šta je vrednost, ako ne ono što je besmrtno i večno? A ja sam samo ljubavlju besmrtna i večna. To mi je sve. Ja time i osećam, i mislim, i gledam, i čujem, i vidim, i znam, i živim, i besmrtujem. Kad kažem: volim – ja time obuhvatam sve svoje besmrtne misli, sva svoja besmrtna osećanja, sve svoje besmrtne čežnje, sve svoje besmrtne živote. Sa tim – ja sam iznad svih smrti i iznad svih nebića, ja: srna srebrnasta, srna nežna, srna usplahirena…

Kroz jezive urvine i strašilne ponore prolazi ljubav moja ka tebi – plavo nebo, ka tebi – blagi čoveče, ka tebi – cvetna dubravo, ka tebi -mirisna travo, ka tebi – Svedobri i Svenežni! Kroz bezbroj smrti probija se ljubav moja ka tebi, o slatka Besmrtnosti! Zato je tuga moj stalni saputnik. Svaka grubost – čitava je smrt za mene. Najviše sam u ovom svetu doživela grubosti od jednog bića što se zove – čovek. O, ponekad je on – smrt za sve moje radosti. Oči moje, gledajte preko njega i iznad njega ka onom – Svedobrom i Svenežnom! Dobrota i nežnost, to je život za mene, to – besmrtnost, to – večnost. Bez dobrote i nežnosti – život je pakao. Osećajući dobrotu Svedobrog i nežnost Svenežnog, ja sam sva u raju. Nagrne li grubost ljudska na mene, o! to pakao nagrne sa svima svoji strahotama. Zato se plašim čoveka, svakog čoveka, osim dobrog i nežnog.

Kraj potoka sam, čije obale resi plavo cveće. A potok je od mojih suza. Raniše me ljudi u srce, i mesto krvi potekoše suze. Nežna nebesa, evo vam kazujem svoju tajnu: mesto krvi u srcu imam suze. U tome je moj život, u tome moja tajna. Zato plačem za sve tužne, za sve nedužne, za sve ponižene, za sve uvređene, za sve gladne, za sve besprizorne, za sve ucveljene, za sve namučene, za sve ojađene. Moje misli se od tuge brzo zagrcnu i pretvore u osećanja, a osećanja se izliju u suze. Da, osećanja su mi beskrajna, i suze bezbrojne. I gotovo svako moje osećanje tuguje i plače, jer čim krene iz mene u svet oko mene, naiđe na poneku grubost ljudsku. O, ima li grubljeg i surovijeg bića od čoveka?…

Zašto li sam bačena u ovaj svet, među ljude? Oh, nekada, davno-davno, kada u svojim gustim i beskrajnim šumama nisam znala za ljude, svet je bio za mene radost i raj. I ja sam svoja rajska raspoloženja i ushićenja radosno tkala između mirisavog cveća i vitkih breza, između pitomih dubrava i plavih nebesa. No u moj raj kročio je on: grub, surov i ohol, on – čovek. Zgazio mi cveće, posekao drveće, zamračio nebo. I tako, moj raj pretvorio u pakao… O, ne mrzim ja njega zbog toga, već ga žalim. Žalim ga što nema osećanja za raj. A od toga nema većeg užasa za stvorenje, za ma koje stvorenje. Znate, srna ne može da mrzi; ona može samo da žali i sažaljeva. Sve uvrede, sve grubosti ona odbija tugom i sažaljenjem… O, ljudi, kako ste surovi i grubi! Čula sam da postoje demoni. Zar je moguće da su gori od ljudi? Samo jedno molim, samo jedno želim: da ne budem duša u čoveku, osećanje u čoveku, misao u čoveku…

Svaku grubost ljudsku ja doživljujem kao težak udarac po srcu. Od toga se javio tumor na srcu. O, koliko modrica imam na srcu! O, koliko udaraca!… Ah, da! Ta ja sam u izgubljenom raju: srna u izgubljenom raju! Oh, smiluj se na mene, Svedobri i Svenežni! Gomile modrica, jedna do druge, jedna na drugoj, i tako se napravio tumor na srcu! Oh, spasi me od ljudi, od grubih i zlih ljudi! Time ćeš moj svet pretvoriti u raj i moju tugu u radost…

Više od svega što se voli, volim – slobodu. Ona se sastoji u dobroti, u nežnosti, u ljubavi. A zlo, a grubost, a mržnja, – to je ropstvo najgore vrste. Robujući njima, robuje se smrti. A ima li od smrti strašnijeg ropstva? U takvo ropstvo odvode ljudi, ti izmišljači i tvorci zla, grubosti i mržnje. A mene poslali u svet, rekli i prorekli, odredili i predodredili: budi tuga i ljubav. I ja svim bićem ispunjujem svoje naznačenje: tugujem i volim. Tugujem kroz ljubav, ljubim kroz tugu. I zar mogu drugačije u svetu koji je naseljen ljudima? Moj život je u tome okviru, u tome ramu. Sva sam srce, sva oko, sva tuga, sva ljubav, zato me potresa strah, onaj mili strah, za koji zna samo – tužna srna…

U oholosti svojoj ljudi i ne slute kakva raskošna i čudesna osećanja nosimo u sebi mi, srne. Između nas i vas, ljudi, zjapi provalija, te mi ne možemo k vama ni vi k nama. Vi nemate čulo za naše svetove. Kada bismo mi srne srcem prešle u vas, prešle bismo u pakao. Nekada, mi smo bile u raju. Vi nam ga ljudi pretvoriste u pakao. Šta su đavoli za vas, to ste vi ljudi za nas. Pričale nam breze: videsmo Satanu gde pade s neba na zemlju, pade među ljude i – ostade. On, otpadnik neba, objavio je: najprijatnije mi je među ljudima; i ja imam svoj raj, to su oni: ljudi…

Znam i predosećam: mene očekuje besmrtnost, bolja od ljudske. Za vas ljude, tamo u onom svetu, postoji i pakao. A za nas srne – samo raj. Jer vi ste ljudi svesno i dobrovoljno izmislili greh, zlo i smrt, pa ste i nas, bez našeg pristanka, povukli u njih svojom pakošću i zlobom, pošto ste imali vlasti nad nama. Zato ćete i odgovarati za nas: za sve naše muke, nevolje, patnje i smrti. Vi ćete i ispaštati za nas i zbog nas… Slušala sam, plavo nebo šaputalo je crnoj zemlji ovu večnu istinu: ljudi će na dan Suda dati odgovor za sve muke, za sve patnje, za sve nevolje, za sve smrti zemaljskih bića i tvari. Sve životinje, sve ptice, sve biljke, ustaće i optužiće rod ljudski za sve bolove, za sve uvrede, za sva zla, za sve smrti što im je pričinio u gordom greholjublju svom. Jer sa rodom ljudskim, pred njim, i za njim idu greh, smrt i pakao.

Kada bih birala među stvorenjima, pre bih izabrala tigra nego čoveka, jer je manje krvožedan od čoveka; pre bih izabrala lava nego čoveka, jer je manje krvoločan od čoveka; pre bih izabrala hijenu nego čoveka, jer je manje odvratna od čoveka; pre bih izabrala risa nego čoveka, jer je manje ljut od čoveka; pre bih izabrala zmiju nego čoveka, jer je manje lukava od čoveka; pre bih izabrala svako čudovište nego čoveka, jer je i najstrašnije čudovište manje strašno od čoveka… O, istinu govorim, iz srca govorim. Jer čovek je izmislio i stvorio: greh, smrt i pakao. A to je gore i od najgorega, čudovišnije i od najčudovišnijega, strašnije i od najstrašnijega u svima mojim svetovima.

Načula sam, romorio je potok od suza: ljudi se hvale nekakvom inteligencijom. A ja ih gledam iz njihovih glavnih dela: greha, zla i smrti. I izvodim zaključak: ako se njihova inteligencija sastoji u tome što su izmislili i sazdali greh, zlo i smrt, onda to nije dar nego prokletstvo. Inteligencija koja živi i izražava sebe grehom, zlom i smrću, kazna je Božja. Velika inteligencija – velika kazna. Mene bi uvredili, kada bi mi rekli da sam inteligentna, na ljudski način inteligentna. Ako je takva inteligencija jedina odlika ljudi, onda – ja je se ne samo odričem nego je i proklinjem. Kada bi od nje zavisio čak i moj raj i moja besmrtnost, ja bih se zanavek odrekla raja i besmrtnosti. Inteligencija bez dobrote je kazna Božja. A velika inteligencija bez velike dobrote je nepodnošljivo prokletstvo.

Sa inteligencijom, bez dobrote i nežnosti, čovek je gotovo đavo. Slušala sam od nebeskih anđela, kada su krila prali mojim suzama: đavo je velika inteligencija bez imalo dobrote i ljubavi. Čovek inteligentan, a bez dobrote i samilosti, pakao je za moju nežnu dušu, pakao za moje tužno srce, pakao za moje bezazlene oči, pakao za moje krotko biće. Ka jednoj želji duša se propinje: da ne živi ni u ovom ni u onom svetu kraj čoveka koji je inteligentan a nema dobrote ni samilosne nežnosti. Samo tako pristajem na besmrtnost i večnost. Ako ne, uništi me, Bože, i pretvori u nebiće!

U davna vremena pričale su bele srne: zemljom je prošao On: Sveblagi i Svemilostivi, i zemlju u raj pretvorio. Gde je stao, tu je raj nastao. Na sva bića i na svu tvar iz Njega se lila beskrajna dobrota, i ljubav, i nežnost, i milost, i blagost, i mudrost. Po zemlji je hodio, i nebo na zemlju svodio. Zvali su ga Isus. O, mi smo u Njemu videle da čovek može biti divan i prekrasan, samo kad je bezgrešan. On je i našom tugom tugovao i sa nama plakao zbog zala što nam ih ljudi počiniše. Bio je sa nama, a protiv tvorevina ljudskih: greha, zla i smrti. Voleo je sva stvorenja nežno i samilosno; milovao ih nekom božanskom setom; i branio od ljudskog greha, od ljudskog zla, od ljudske smrti. Bio je, i zauvek ostao – Bog naš, Bog tužnih i ucveljenih stvorova, od najmanjih do najvećih.

Samo oni ljudi koji liče na Njega – mili su nam. Oni su rod naš, i besmrtnost naša, i ljubav naša. Duša je tih ljudi satkana od Njegove dobrote, i samilosti, i ljubavi, i nežnosti, i blagosti, i pravednosti, i mudrosti. Njihova je inteligencija božanski mudra, božanski dobra, božanski krotka, božanski samilosna. I oni liče na svetle i svete anđele. Jer velika inteligencija i velika dobrota, spojene u jedno, i jeste anđeo.

Zato naša ljubav sva hita ka Isusu sveblagom, svedobrom, svemilostivom, svenežnom. On je – Bog naš, i Besmrtnost naša, i Večnost naša. Njegovo Evanđelje je više naše nego ljudsko, jer je u nama više Njegove dobrote, Njegove ljubavi, Njegove nežnosti… On, o! blagosloven On u svima srcima i u svima našim svetovima! On – Gospod i Bog naš! On – naša slatka uteha u ovom gorkom svetu koji prolazi, i naša večna radost u onom besmrtnom svetu koji nailazi…

1 komentar

Ostavite komentar