Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

VOLEO SAM VAS

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al’ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
– Nek Bog dâ, tako drugi da vas voli.

Voleo sam vas - Aleksandar Sergejevič Puškin i njegova supruga

Aleksandar Sergejevič Puškin i njegova supruga

Puškinova smrt u dvoboju

Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d’Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj.

Aleksandar Sergejevič Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D’Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D’Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj.

Dana 17. decembra d’Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja. Međutim, brak nije rešio konflikt. D’Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D’Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.

Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“. Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D’Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere.

Dvoboj s D’Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu.

Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar).

Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja… čekam carsku reč da umrem spokojno…

Car odgovara Puškinu: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.)

Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislioca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“, što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa.

Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja.

Я ВАС ЛЮБИЛ

Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.
Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.

Aleksandar Sergejevič Puškin (1799–1837), ruski pesnik, pripovedač, romansijer i dramski pisac. Rođen u Moskvi. Među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”

Najpoznatija dela: pesme; roman u stihovima Evgenije Onjegin; poeme Ruslan i Ljudmila, Cigani, Kavkaski zarobljenik; drama Boris Godunov.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: