JA, KNJIŽEVNIK

O čemu sve piše knjiga Ja, Tajkun svojevrsna romansirana autobiografija koju je napisao najbogatiji srbin i najuspešniji naš preduzetnik gospodin Miroslav Mišković vlasnik Delte. Kako čitati Miškovićevu autobiografiju

 

Hoću – neću, hoću – neću, hoću – neću … Hoću, pisaću o Miroslavu Miškoviću i njegovoj knjizi samo zbog fotografije knjige Ja, Tajkun sa šoljicom espresa, fotografije koju sam uslikao pre čitanja knjige i koja mi se dopala kao ilustracija za tekst.

Bila mi je dilema da li da nakon iščitavanja ove knjige nešto napišem o istoj, s obzirom da sam upoznao autora knjige, čak i radio u njegovoj firmi neko vreme na višim rukovodećim položajima kao niži direktor i savetnik. Ili da mudro ćutim zaliven kao stena jer se malo ko usudjuje da piše o jednom od najmoćnijih ljudi regiona. No, sujeta i ludost književnika iz hobija stalno me navodi da mudrujem. I ujedno me tera da napravim malo besplatnog publiciteta bivšem poslodavcu u znak sećanja na zajedničku saradnju. I jer on to zaslužuje, ma koliko moje pisanje bude vruće – hladno, hoću – neću.

Jer, da sve bude zanimljivije tokom rada u Delti i sam sam napisao jednu knjigu, doduše stručnu, pod naslovom „Upravljanje prodajom„. Bila je to inovativna knjiga za to doba koja je objašnjavala buduće trendove u trgovini, koje je Delta sa Miškovićem implementirala godinama kasnije u praksi kao lanac maloprodaja Maksi, Tempo, Delta city.

Knjiga JA, TAJKUN autor Miroslav Mišković i Delta - recenzija Zlatko Šćepanović

Mislim da je to bila prva a možda i jedina stručna knjiga koju je Delta izdala do sada, na čemu sam zahvalan gospodinu Nebojši Šaranoviću, gospodjici Vidi Račić, Darku Jeliću i gospodji Milki Forcan, tadašnjim visokim rukovodiocima Delte koji su izdavanje knjige pomogli. Moram da ih pomenem u znak zahvalnosti.

Dakako, zahvalan sam i gospodinu Miškoviću koji je zbog te knjige i mojih business mudrolija, koja često nisu bila u skladu sa njegovim i mentalitetom Delte, znao da me na sastancima zbog toga naziva „književnikom“, ma šta to značilo u spartanski ustrojenoj firmi kao što je bila Delta.

Na kraju se sudbina poigrala sa nama obojicom, pa su nam se uloge pomalo izmešale, pa dok se ja zabavljam spartanskim preduzetništvom u regionu, dotle gospodin Miroslav Mišković kao vodeći regionalni tajkun postaje književnik i sitnu knjigu piše Ja, tajkun 😉

Delta M je jedna od prvih savremeno organizovanih kompanija u Srbiji. Njen osnivač je od početka gledao da firma posluje po nekim zapadnim kriterijumima. Cenio se profesionalizam i posvećenost poslu. Rukovodioci su imali mandat i ovlašćenja da samosatlno posluju u većem delu svojih nadležnosti. Selekcija i zapošljavanje radnika su bili nepristrasni, nije bilo izraženog nepotizma. Postojao je unutrašnji krug bliskih saradnika osnivača koji su imali privilegije dok su svi drugi u spoljnom krugu moći morali da se takmičarski dokazuju. Firma je brzo rasla i brzo usvajala nova znanja i tehnologije, što može da se prizna kao Miškovićev direktan doprinos.

Primetio bih još nešto lično. Knjiga „Ja, tajkun“ je cela posvećena važnosti ulaganju u znanje ljudi i koliko je to poslovno znanje bitno za posao. To gospodin Miroslav Mišković stalno potencira u svojoj knjizi i tome daje značaj kao dragocenom resursu i razlogu uspeha Delte. I ujedno, nedostatak znanja ističe kao jedan od ključnih razloga neuspeha srpske ekonomije i države. Bez znanja nema uspeha, moto je ove knjige.

Po tom znanju sam valjda kod kolega ostao i upamćen u Delti, jer sam bio prvi menadžer koji je u Delti uveo sistem izveštavanja i business plan, pa sam nekako doživeo ovu knjigu lično. Činilo mi se dok sam je čitao kao da ju je sam gospodin Mišković pisao misleći na mene, iako me je sigurno potpuno zaboravio. Ali sam, treba sujetno reći, ipak ja taj prvi menadžer i „književnik“ koji je posejao seme pisanja knjiga u Delti a predsednik kompanije nastavio, doduše pod malo izmenjenim okolnostima.

To su tako neke tajanstvene pojave u našem narodu koje nemaju racionalno objašnjenje osim da ih nazovemo zaverom univerzuma, jer samo tako možemo da razumemo kako se obrću stvari.

Ipak, vratimo se knjizi Ja, tajkun autora Miroslava Miškovića.

Golden Sweden Bitter za žene -gif 728x90

ZAPISANO I NEZAPISANO

Meni je Miškovićeva knjiga svakako zanimljivija za čitanje od običnog čitaoca jer u njoj mogu da čitam i ono što nije napisano a čega sam bio donekle svedok. Mogu da pročitam i ono što piše izmedju redova. A to je kudikamo intrigantnije od same knjige, koja je laka za čitanje i još lakša za zaborav.

Na primer, Miškovićev sin je pokušao da udje u upravu Crvene Zvezde ali neuspešno. Miroslav Mišković to ne spominje u knjizi ali u jednoj rečenici negativno opisuje legendu Crvene Zvezde i dugogodišnjeg upravnika Dragana Džajića. Šta se tu desilo, nije objašnjeno. Takodje, pominje se bivši predsednik Boris Tadić u negativnom kontekstu ali ne i gde je sukob nastao. Njegova dugogodišnja i lojalna saradnica Milka Forcan, harizmatična direktorka marketinga Delte, u knjizi je opisana kao osoba koja ga je izdala, okrenuvši se Borisu Tadiću, ali se ne pominje zbog čega i kako se to desilo nakon dve decenije medjusobne saradnje, te ko je nakon toga u medijima i kroz državne institucije vodio surovu kampanju protiv Milke Forcan i njene porodice, da je čak njena sestra završila u zatvoru. Ima li Miroslava Miškovića u tome?

Ili, kako su on i Milan Beko volšebno došli do neprocenjivog zemljišta Luke Beograd? Pod čijim uticajem je pokrenuta istraga protiv bivšeg direktora C Marketa gospodina Radulovića koji se protivio prodaji C Marketa Miškoviću, pa je Radulović morao da beži u Španiju kod ćerki. Monopolski položaj Maxija u Beogradu u trenutku kupovine C Marketa i Pekabete, dva jedina velika postojeća lanca u Beogradu je svima bio očigledan. Pa slučaj i afera Djordje Antelj i Gemax, itd. Mediji su o tome naširoko pisali i svuda pominjali autora ove knjige kao glavnog osumnjičenog i kao vrlo osvetoljubivog čoveka kad mu neko stane na žulj.

Na sva ta pitanja nije odgovoreno u knjizi pošto se pitanja nisu ni postavljala, niti je gosn Miroslav Mišković imao volju da o tome piše više od onoga što je hteo da ostane njegov zapis. A ko god se bavi ili bavio poslom u Srbiji i regionu zna da ovde ne uspevaju fini i obrazovani vizionari, već surov spoj politike i jakih interesnih grupa. Tako da kad čitate Ja, tajkun imate problem u glavi da to povežete.

Autor knjige piše lepo i pametno, inteligentno i mudro o menadžmentu koji stvara pobednike, koji se prilagodjava okolnostima, koji motiviše i unapredjuje saradnike, ali to jednostavno ne funkcioniše ovde u praksi. To je samo forma koju je Mišković brižljivo negovao da predstavi svoj uspeh lepšim nego što jeste, jer izgraditi najveću kompaniju u Srbiji nije moguće bez blagoslova države, bez žestokih sukoba, osvajanja resursa i ozbiljnih podzemnih igara.

A kad čitate ovu knjigu u njoj skoro i da nema sukoba i podzemlja, tajnih dogovora, monopola, podele plene. Sve je tako nekako lako i logično nastalo. Kupimo jednostavno kompaniju, podignemo je i prodamo za mnogo više para. Nigde priče o lobiranju i tržišnoj utakmici, već sve neki fini džentlmenski dogovori na visokom nivou. Mada, moram priznati, da je Delta zaista izbegavala da ulazi u poslovanja rezervisana za sivu zonu, šverc i ekstra profite. I konstatujem da je Mišković pokazao vanrednu prilagodljivost i fleksibilnost okolnostima u kojima je poslovao kao i stratešku promišljenost. Naravno, njemu su mnoge stvari bile lakše i jednostavnije, on je mnogo toga mogao da završi i dogovori što nikome drugome nije bilo moguće jer je bio deo post tranzicionog establišmenta, ali je suštinski pametno i uspešno vodio poslove. I zaista bi mogao studentima da bude odličan business case za prilagodljivost i strategiju ali mu to ljubomorna sredina u kojoj živi to nikada neće priznati jer će uvek nad njegovim likom i delom biti senka lobističke strukture koja ga je pomagala a ne samo čiste business operacije.

Zato mogu da kažem da je „Ja, tajkun“ knjiga koju ćete brzo zaboraviti jer iz nje osim par detalja koji vas zainteresuju, nemate šta suštinski da zapamtite. Mehanizam delovanje je ostao u senci politički korektnog pisanja. Ima u knjizi nesumnjive mudrosti autora i inteligencije, pragmatizma, vizionarstva, posvećenosti jednog čoveka ali je sve to umiveno i dezinfikovano. To je razumljivo jer je knjigu verovatno pisalo neko PR odeljenje reklamne agencije koja radi za Deltu ili neki PR stručnjak od poverenja, što se lako uočava iz prvih strana knjige.

Jer, cela knjiga je „politički korektno“ napisana, obazrivo, utišana i nije mnogo dokumentarna, nije kontroverzna i nije tabloidna. Nije pisana da bi se prepričavale isečci iz knjige po kafanama već da Miroslava Miškovića predstavi kao finog, prosvećenog i uspešnog preduzetnika, što on u biti i jeste.

Pa ako u njoj nema žestokih sukoba, prevara, kombinacija, osvetoljubivih pikanterija i tabloidnih tračeva iz sfere visoke politike i biznisa, ako nema strasti i emocija, šta u njoj ima?

Pa, postoji jedan ravan i linearan prikaz gospodina Miškovića kakvom ga PR agencija zamišlja da bi bio dopadljiv svima. Jedna epska i herojska biografija uspešnog čoveka u kojoj treba samo fine i dobre stvari istaknuti a sporne stvari elegantno prećutati.

To se zove romansirana autobiografija Miroslava Miškovića 

Ipak, da ne bude sve sterilno, ima u knjizi i svega nedostajućeg po malo, ali samo u najavi. Ima sitnih tračeva, hronologije, mudrolija, vaspitnih ćuški, inteligencije, opštih managament fraza, ličnih ispovesti, ponovnih pokušaja pregovora sa vlastima, spuštanja lopte, doterivanja biografije. Da nema tih sitnih zanimljivosti, knjiga ne bi bila dopadljiva za čitanje. Ovako je pitka za čitanje.

Pravi PR gemišt.

Ali ne zavaravajmo se da je PR suština knjige. Sama knjiga nije tudji rad, nije kupljen doktorat kao kod nekih naših lidera. To su sve reči i razmišljanja samog gospodina Miškovića, njegove misli i njegova inteligencija, samo što je po mom utisku, neko hrpu svega toga što je on govorio i mislio dobro filtrirao, stilski sredio, ulepšao i umekšao, i spakovao sa sve mašnicom čitaocima.

Radi se to kod pisanja autobiografija, nije to ništa novo i iznenadjujuće. Jedino što u svemu napisanom nema strasti, koja inače krasi gospodina Miškovića. A po toj strasti je on poznat medju saradnicima, partnerima i neprijateljima.

BioMind kapi protiv depresije gif -728x90

TABLOIDNI ZAKLJUČAK

Ko je radio u Delti znao je odlično dve stvari koje krase Deltu pod Miškovićem a to su: jako mu je bilo bitno forma oblačenja i ponašanja zaposlenih (Mišković jasno objašnjava u knjizi zašto mu je bitno da su zaposleni lepo i uredno obučeni) i krasio ga je njegov strasni i strašni temperament (koji u knjizi kao da ne postoji, mada on usput objašnjava zašto je nekada prasnuo ili zašto je morao da bude gvozdena ruka prema našim ljudima).

Ne treba se zavaravati da se firma kao što je Delta vodi školskim znanjem, pozitivnom motivacijom i ljupkom komunikacijom inovativnog lidera. Pre bih rekao da je tu bila u pitanju gvozdena disciplina, uterivanje straha i konstantan pritisak prosvećenog apsolutiste prema zaposlenima i poslovnim partnerima.

I strast predatora! Jer da Miroslav Mišković nema instinkt i posvećenost predatora ne bi napredovao, ne bi rastao, ne bi osvajao, ne bi bio tajkun. Tu vrstu karaktera nema svako i pod takvim karakterom nije lako raditi. Ko je radio u Delti, još pri vrhu kompanije, živeo je stalno u napetosti. I takve karaktere ljudi ne vole, zavide im i plaše ih se, pa se autor knjige s razlogom pita zašto su se svima zahvaljivali za dobročinstva osim njemu.

Ne bih da me oni koji čitaju moju recenziju knjige pogrešno shvate. Knjiga Ja, tajkun jeste slika Miroslava Miškovića. Ulepšana i izbrušena slika. Onakva kakvu je on želeo da bude naslikana. To jesu stvarno njegova razmišljanja, motivacija, ideje, vizije, strategije, delovanje. Samo što sve izgleda lakše i lepše nego u stvarnosti.

NJegova kompanija Delta jeste sjajna škola za mlade kadrove i menadžere, kao neka vrsta služenja vojnog roka u poslovanju. Mnogo je mladih ljudi Miroslav Mišković odškolovao i od njih stvorio ljude i menadžere, to mu se mora priznati. Ali njegove tajne posla nećete saznati iz ove knjige.

Tako da knjiga ne pruža mnogo uvida u to ni kako je stvarno nastala i postala velika Delta, ni u tajne njenog uspeha, a ni u stvarni lik i delo samog autora.

Miroslav Mišković je sistematski skrivao svoj privatni život od javnosti. U njegovom ponašanju na javnoj sceni nije bilo razmetljivosti svojstvene domaćim tajkunima. Nije bilo estrade, nije bilo poročnog života, porodičnih drama, švalerskih veza. Oblačio se poslovno i diskretno, tako se i ponašao u javnom prostoru. Nije mudrovao po medijima, forumima, novinama. Retko je davao izjave i sve one su bile usmerene samo na sferu visokog business-a. Ono što je u njegovom ponašanju bilo očigledno je da njegova Delta bude vodeća u svim poslovima kojima se bavi. Ne trpi osrednjost ali nema ni mnogo strpljenja, ni za ljude ni za poslove, osim za poduhvate koje je smatrao strateškim ulaganjem. Jako je polagao značaj tome da mu zaposleni i firma izgledaju besprekorno, da odaju utisak uspeha i glamura. Nekada je ta pojavnost uspeha za okolinu izgledala kao prepotencija, posebno su strane firme bile kritične prema kompanijskoj kulturi Delte.

Tu formu i sliku uspeha Delte je kod domaćih ljudi uspevao da održi do dana današnjeg, iako je to ponekad dovodilo do toga da mu kvalitetni kadrovi odlaze kad shvate da rade u pokondirenoj sredini, što je manir koji se vrlo lako stvara u mladim srpskim firmama kada iza njih stoji uspeh, novac i moć. To nije Miškovićeva greška, on jednostavno nije imao sazreo rukovodeći kadar koji je znao i mogao da stvori jednu agilnu, otvorenu i inovativnu radnu atmosferu medju zaposlenima bez želje za statusnim isticanjem. Zapravo, rukovodeći kadar Delte je opstajao samo ako je bio lojalan i poslušan, pa se samo trudio da se što prijatnije predstavi samom gazdi i ne remeti status kvo i lični status koji su svi oni imali kao deo Delta sistema.

Istine radi, malo ko može nešto suvislo da napiše o Miškoviću i Delti. Mediji su mahom ćutali gledajući da ne izgube glavnog oglašivača, hroničari nisu smeli da tumače istoriju Delte, a nenaklonjeni tabloidi su vodili specijalan rat. Sećam se kada je opskurni web magazin Tabloid gosn Brkića vodio prljavu kampanju protiv Miškovića nekoliko godina unazad.

Pisali su feljtone o Delti, Miškoviću i njegovoj porodici i iznosili čudovišne konstrukcije i laži koje su zasnivali na sitnim istinama. Uzmeš neke poznate činjenice i iskonstruišeš na njima ogromnu laž koju plasiraš.

Meni koji sam znao neke stvari iz Delte, bilo mi je degutantno da čitam gnusne laži koje Tabloid osmišljava i plasira.

Još gore medijsko blaćenje je gosn Mišković doživeo u zadnjih nekoliko godina kad su ga uhapsili i optuživali za devijaciju same i Vasione. „Država to sam ja“ je krenula u frontalni obračun sa Miškovićem lično. O tome ponešto sam Mišković piše u knjizi. Ali ne navodi šta je uzrok sukoba sa Aleksandrom Vučićem, a sigurno je da ga zna. Država ma koliko bila trapava, iracionalna i nezgrapna, ne napada svog najvećeg tajkuna bez jakog razloga. Uostalom, svi uspešni biznismeni u Srbiji su pali samo iz političkih razloga, kada su počeli da se mešaju u vodjenje države i da zastupaju partijske ili lične interese u pogrešnom trenutku.

U svemu tome, što je svima očigledno, da nema visokog biznisa bez visoke politike, gospodin Mišković ipak uporno tvrdi da ga politika i političari progone iako se on nikada nije bavio politikom, nije se u istu mešao i bežao je od nje. U samoj Delti je to provejavalo kao kredo kompanije, zaista je Delta izbegavala politički angažman. Mada je suštinski kompanija i njen predsednik imala čitav niz veza i kontakata sa svim oblicima politike i političara. Sam Miroslav Mišković pak nije sebe video kao političara ili makar figuru koja želi političku funkciju, što je skoro istina.

Kažem skoro istina, jer nije napomenuo u knjizi, verovatno omaškom PR agencije, da je Delta sa svojim marketing budžetom više od decenije bila najuticajniji partner svim medijima i jako uticala na njih, a mediji stvaraju politiku. Nije pomenuo da su predsednici, ministri i premijeri stalno bili na vezi sa Deltom, da je gosn Mišković sa budućim gradonačelnikom Djilasom bio vlasnik jedne dnevne novine, i to jednog tabloida.

Tabloid? Koji to tabloid nije političko oružje i sredstvo obračuna na političkoj pozornici?

Ko se tabloida lati tog tabloid blati.

Zlatko Šćepanović 

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.