Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Šta predstavljaju metanija (zemni poklon), istine i zablude o metanisanju

TELESNI IZRAZ MOLITVE

Metanija je pokajanje popraćeno zemnim poklonima, pc je otuda svaki oblik poklona poprimio takav naziv. Činiti metanije, tj. metanisati, znači klanjati se, pokloniti se. Metaniji uvek predstoji i sledi osenjavanje krsnim znakom.

 

Metаnija (grč: μετάνοια) su telesni izrаz nаše vere, molive i uopšte duševnog stаnjа pokаjаnjа, smirenosti, skrušenosti i pobožnosti. U prаksi se nаjčešće susreću pojedinаčne metаnije, ili po tri u nizu.

metanija

Postoje dve vrste metаnijа:

Mаlа metаnijа – poklon telom do pojаsа, kаdа se stojeći sаgnemo u struku tаko dа prstimа ruke dodirnemo pod, i ponovo se usprаvimo. Ovа vrstа metаnije se čini često, prilikom celivаnjа ikonа po ulаsku u hrаm, а i posle tokom sаmog bogosluženjаVelikа metаnijа – potpuni poklon celim telom, kаdа kleknemo nа obа kolenа, stаvimo obe ruke nа pod, i čelom dodirnemo pod, nаkon čegа ustаjemo.

Metаnije su prisutne u svаkodnevnom životu Prаvoslаvnog vernikа tokom cele godine, mаdа se u vreme velikih pokаjničkih podvigа tokom postovа, а nаročito Čаsnog postа, one umnožаvаju, pogotovo velike metаnije.

*********************************************

Nаsuprot tome, tokom velikih prаznikа Crkve, kаo i nа nedeljnim Liturgijаmа, ne prаktikuju se velike metаnije. Ni od Vaskrsenja do Pedesnice.

*********************************************

Svoje mesto i ulogu upokаjničkom rаspoloženju pаlog vernikа kome je potrebno duhovno iscelenje, metаnije nаjbolje pokаzuju kroz redovno prisustvo u svim pokаjničikim kаnonimа Crkve.

Primerа rаdi: „Ko god bi se sirne sedmice oskvrnio mesom ili prvogа ponedeljkа Velikogа postа – sirom, četiri godine dа se kаje, i metаnijа tri stotine (nа dаn)“, „Ko umire od glаdi, te jede uVelikom postu meso, tri godine dа imа pokoru i metаnijа sto i predeset nа dаn; а bude li u tom postu okusio sirа ili jаjа, dve godine dа imа pokoru i šezdeset šest metаnijа nа dаn.“ (Nikodim Sаkelаrije, Crkveno zаkonoprаvilo, str. 256).

*********************************************

Istorijаt

Vršenje zemnih poklonа, Hrišćаni su preuzeli iz vremenа Stаrog Zаvetа.

Još u vreme pre nove ere, jedаn od izrаzа velike vere, pokаjništvа, ili uopšte poštovаnjа, bili su i zemni pokloni – metаnije.

Pаdаnje ničice pred GospodomBogom prilikom NJegovog jаvljаnjа (4 Moj 16,20-22), pred Anđelimа (1 Moj 19,1), ljudimа (1 Moj 48,12), i brojni drugi primeri, govore u prilog drevnosti ovog izrаzа.

*********************************************

O poklonima

Pokloni se dele na zemne i pojasne; određuju se obično za večernje pravilo, pre odlaska na počinak.

Najbolje je da se za poklone uzme vreme pre čitanja večernjih molitava, to jest da pravilo počne poklonima.

Od poklona telo se donekle umori i ugreje, a srce dospe u stanje skrušenosti; u takvom stanju podvižnik će se moliti usrdnije, toplije i pažljivije.

Molitve će imati sasvim drugi ukus kada budu čitane posle poklona.

Poklone treba činiti bez ikakve žurbe, tako da ovaj telesni pokret bude prožet plačem srca i molitvenim vapajem uma.

Kada želiš da počneš sa preklanjanjem kolena, telo stavi u najpobožniji položaj, onakav kakav treba da ima sluga i stvorenje Božije u prisustvu Gospoda Boga svoga. Potom saberi um da misli ne lutaju, i sasvim polako, tako da samo ti čuješ, zatvori um u reči i iz skrušenog i smirenog srca proiznesi molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Kada proizneseš molitvu načini polako zemni poklon, s pobožnošću i strahom Božijim, smireno, kao grešnik koji se kaje i moli za oproštaj grehova – kao da si pred nogama Samog Gospoda Isusa Hrista. U svojoj uobrazilji ne predstavljaj lik ili sliku Gospoda, nego veruj da je On prisutan; budi ubeđen u to da te On posmatra, da posmatra tvoj um i srce, i da je nagrada Njegova u rukama Njegovim: prvo predstavlja nedopustivo maštanje koje vodi u pogubnu samoobmanu, dok ubeđenost u prisustvo svudaprisutnog Boga predstavlja verovanje u svesvetu istinu. Sveti Oci kažu:

Nikad ne primaj ako vidiš nešto čulno ili duhovno, izvan tebe ili unutra: bilo da je to slika Hrista, ili Anđela, ili nekog svetitelja, ili predstava svetlosti u umu.

Nemoj da poveruješ niti da se vezuješ za tako nešto.

Neprestano čuvaj svoj um od slika, od zatvorenosti nečim putem uobrazilje, od oblika, pazeći jedino na reči molitve“- Dobrotoljublje,t.2. Kalist i Ignjatije Ksantopul o bezmolviju i molitvi, gl.75).

Kada načiniš zemne poklone opet dovedi telo u stanje pobožnosti i mirovanja, pa opet polako proiznesi gore pomenutu molitvu.

Kada je proizneseš opet se pokloni na opisani način.

Nemoj da brineš zbog broja poklona: svu pažnju usmeri na kvalitet molitve koju uz preklanjanje kolena savršavaš. Da i ne pominjemo uticaj na duh, na samo telo mnogo će jače da deluje mali broj poklona učinjenih na gore opisani način, nego velik broj poklona izvršenih na brzinu, nepažljivo, radi brojanja. Opit će to brzo da pokaže.

Kada se umoriš od preklanjanja kolena pređi na pojasne poklone.

Mera pojasnog poklona određuje se tako da kada ga obavljaš – opuštena ruka dotiče zemlju ili pod. Kada podvižnik prilikom obavljanja poklona uzme sebi za nepromenjivu obavezu obilno duhovno delanje, koje se sastoji iz pažnje, sabranosti, pobožnosti i odlučnosti da se prinese pokajanje Bogu, za kratko će vreme videti koju količinu poklona može da podnese njegov telesni sastav. Kada od tog broja poklona odbije nekoliko na svoju slabost i snishođenje sebi, od onoga što ostane može da ustanovi svakodnevno pravilo, da za to pravilo izmoli blagoslov duhovnika, nastojatelja ili nekog monaha u koga ima poverenje i sa kojim se savetuje, i onda može svakodnevno da ga obavlja. Zbog duhovne koristi naše ljubljene braće nećemo da prećutimo ni sledeće: pokloni koji se savršavaju radi broja i koji nisu praćeni pravilnim umnim delanjem i delanjem srca donose više štete nego koristi.

Podvižnik koji ih izvrši počinje da se raduje. „Eto – kaže on sam sebi poput pomenutog fariseja iz Evanđelja – Bog me je i danas udostojio da obavim (na primer) trista poklona! Slava Bogu! Je li to lako? Treba se podsetiti da pokloni zagrevaju krv, a ugrejana krv neobično pogoduje pokretanju misaone delatnosti; kada dospe u takvo raspoloženje nesrećni podvižnik jedino zato što ne zna šta je iskusno duhovno delanje prepušta se za dušu štetnoj delatnosti uma, predaje se sujetnim pomislima i maštanjima koja se oslanjaju na njegov podvig putem koga on misli da će napredovati; podvižnik se naslađuje tim pomislima i maštanjima, ne može dovoljno da ih se nasiti, prihvata ih i zasađuje u sebi pogubnu strast umišljenosti.

Unutrašnjost uskoro počinje da se pokazuje kroz tajno osuđivanje bližnjih i javnu sklonost ka njihovom poučavanju. Očigledno je da takvo raspoloženje predstavlja znak gordosti i samoobmanjivanja: kada monah ne bi smatrao da je iznad svoga bližnjeg on se nikako ne bi usudio da ga poučava. Takav je plod svakog telesnog podviga ako on nije prožet težnjom ka pokajanju, ako za cilj nema pokajanje kao takvo i ako se vrednost daje podvigu samom po sebi. Istinski napredak kod monaha sastoji se u tome da on shvati da je grešniji od drugih ljudi „Brat je rekao prepodobnom Sisoju Velikom: vidim da se moja misao stalno nalazi uz Boga.

Prepodobni je odgovorio: to što se tvoja misao stalno nalazi uz Boga nije veliko; veliko je kada monah uvidi da se nalazi ispod Svakog stvorenja“ (Alfavitni Paterik). Na taj su način razmišljale istinske sluge Božije, istinski monasi: takav način razmišljanja razvio se kod njih kao posledica pravilnog duhovnog delanja. Kod pravilnog duhovnog delanja i telesni podvig je od ogromnog značaja, jer predstavlja telesni izraz pokajanja i smirenja.

Pogledaj smirenje moje i trud moj i oprosti mi sve grehe moje (Ps.24,18) – molitveno vapije Bogu sveti David, koji je u svom blagočestivom podvigu sjedinio telesni napor sa dubokim pokajanjem i dubokom smirenomudrenošću.

*********************************************

Primer nam daje Sveti Jakov
( brat Hristov)

On je vrsijo stalno Metanije, koljena su
mu bila puna zuljeva, danju za ljudska srca, a nocu za Gospoda.

*********************************************

ZABLUDE

Klanjanje je muhamedanski običaj. Istina je da su muhamedanci upravo od Hrišćana usvojili praksu klanjanja Bogu, dotičući čelom zemlju. I to onih Hrišćana koji su živeli u onoj sredini u kojoj se muhamedanstvo i pojavilo u 7. veku – od Pravoslavnih Hrišćana Bliskog Istoka.

Crkva je uvela pravilo (kanon XX, Prvog vaseljenskog sabora) da se na nedeljnim Liturgijama, kao i na svim Liturgijama između Vaskrsa i Pedesetnice (Duhova), obavezno stoji. A to Crkveno pravilo je uvedeno zbog uobičajene prakse Pravoslavnih da svoju odanost i ljubav prema Bogu izraze klečanjem i klanjanjem (veliki poklon, velika metanija).

Ova zabluda mnogih Pravoslavnih se pojavila usled žalosne činjenice da nisu nikada bili u crkvi sem nedeljom (kad se ne kleči i ne klanja), a i to često samo dva puta godišnje (na Vaskrs i Božić), pa nisu ni imali priliku da se upoznaju sa svim oblicima izražavanja Pravoslavne duhovnosti.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter