Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Vesna Kapor, književnica: Literatura je čvorište ličnog i kolektivnog

DOBITNICA NAGRADE „KONDIR KOSOVKE DEVOJKE“

Pesničko bdenije u Gračanici, puno ljubavi i večnosti, ko nije bio, ne zna. Ništa ne zna… kaže Vesna Kapor, književnica i ovogodišnji laureat nagrade „Kondir kosovke devojke“.

 

Vesna Kapor rođena je u Nevesinju. Filološki fakultet završila je u Beogradu. Objavila je roman Tri samoće (SKZ, 2010, „Filip Višnjić“, 2011) i zbirku priča Po sećanju se hoda kao po mesečini (Agora, 2014, „Filip Višnjić“, 2016). Dobitnica je „Nagrade Miloš Crnjanski“.

vesna kapor

Zbirka priča Po sećanju se hoda kao po mesečini bila je u najužem izboru za Andrićevu nagradu „Stevan Sremac“ i nagradu „Meša Selimović“. Žiri književne manifestacije „Vidovdansko pesničko bdenije“ 2018. godine koje je održano u Gračanici, dodelio joj je treću nagradu, „Kondir kosovke devojke“, jer su njeni romani i pripovetke „intimne teme i odjeci kolektivne istorijske sudbine“.

Vesna radi u Studentskom kulturnom centru u Beogradu kao urednik književnog programa. Autor je regionalnog književno-vizuelnog konkursa za mlade pisce „Reč u prostoru“ i priređivač istoimenog zbornika. Njene priče se nalaze u zbirkama: Putnik sa dalekog neba, Zona Bibliona, Sa Andrićeve česme, Korak ispisan perom, Vrt nade, Najkraće srpske priče i Priče o Kosovu. Proza Vesne Kapor prevedena je na ruski, makedonski i mađarski jezik. Povod za razgovor sa njom je njeno odrastanje u kosovskom etičkom kodeksu i nagrada „Kondir kosovke devojke“ 2018.

Od kada pišete i da li je poetska proza vaš izbor ili vama svojstvena reakcija na emocije kojima se bavite u svojoj publicistici?

– Pasionirano čitam, pre svega, od prvih naučenih slova. A potom sam i beležila svoje misli i i osećanja u odnosu na svet. Kao veoma mala osetila sam zjap između „biti“ i „ne biti“, živeli smo pored groblja, s večeri bi me hvatala blaga jeza i osećala sam čudno treperenje u vazduhu. Pratila bih majku u stopu i pitala kojekakve stvari da oteram jezu. Naravno, ono čuveno detinje pitanje, majko šta biva kad čovek umre, otvaralo je duboke strahove, ali i svetove u meni. To je bio taj okidač za beleženje, za pisanje kao traganje za dubljim, nesagledivim, neodgovorljivim… U tom konktekstu je i poetska proza instinktivan, spontan odgovor na razumevanje i posmatranje sveta.

Kakav je doživljaj nagrada „Kondir kosovke devojke“ koju ste primili na „Vidovdanskom pesničkom bdeniju“ ovog juna i da li ste je očekivali?

– Nagradu, zapravo to veliko, divno priznanje, nisam očekivala. Bila sam dirnuta i zbunjena; rasplakala sam se kad me je Žarko Milenković pozvao i saopštio vest. Pripadajući smo jedno drugom Kondir i ja. U simboličkom smislu, svakako. U mojoj devojačkoj porodici Samardžić pripoveda se poreklo od Orlovića, dakle odrasla sam, na neki način pod krilom kososvskog predanja, i odgajana u tom etičkom kodeksu.

Šta i kako poezija i proza mogu da pomognu u razrešavanju kosovskog čvora ili bar kakav trag ostavljaju budućim generacijama mladih ljudi?

– Književnost je važno čvorište ličnog i kolektivnog. Pisac može odabrati da bude okrenut samo sopstvenom doživljaju sveta, opštim temama, bez dodira sa problemima trenutka u kome živi, a može beležiti i kolektivne momente, etiku, stradanja i odjeke. Najbolje je kad Bog udesi da se prepletu ove stvari, tad nastaje književnost za večnost. Kod nas je kako u stvarnom životu tako i na umetničkoj sceni, prava pometnja i borba između različitih struja i ideja, ali kad se sve svede ostaju dve: globalistička-neokolonizatorska preko koje se poručuje kroz umetnost, da je pripadanje bilo kom tradicionalnom mišljenju i izrazu nazadno, i u tom smislu i pripovedanje kosovske zavetne etike, i identiteta trebalo bi da se zatru, i druga koja razume da ličnog bez kolektivnog nema, i da ako se ispraznimo od predačkih sadržaja, ostajemo zgodna praznina za punjenje novih, tužnih, pogodnih novom vremenu i kapitalu sadržaja, bez sopstva. Eto, takav trag će ostati onima posle nas: da smo bili izbezumljeni, rastrazi, nesolidni. Ali, svakako će se razumeti da je bilo burno vreme. I u književnosti.

Koja saznanja traju u Vama o Kosovu i Metohiji, staroj srpskoj teritoriji koja je i dan – danas ni na nebu ni na zemlji?

– Moj zavičaj se duhovno prostire od Hercegovine do Kosova i Metohije. Već sam navela, odrasla sam u duhu narodne tradicije, narodne književnosti; kodeksa visoke moralnosti i predanja. Moja prababa je bila riznica narodnih pesama, priča, mitova… Njegoš i Kosovka devojka, Boga mi, gledali su me stalno. Odrasla sam tako da se u meni mešaju i žive kao jedno svest o sopstvu i o pripadanju kolektivu. Nema tu dileme. Ne vidim zašto bismo brisali veliku istoriju iz naših gena, iz sećanja. Zašto bismo se odricali nasleđa? Naši životi su tek kaplje, tek tren na osi vremena. Treba misliti o večnosti.

„Kako poneti manastire“ pitao se pesnik Radosav Stojanović još pre više od 30 godina… Kako ih poezija čuva, i šta je tu ep, a šta realnost?

– To je to pitanje koje su nas priterali da branimo: kako sačuvati svoju istoriju, kako održati pripadanje? Nema vrsnog srpskog pesnika a da nije ostavio stih za večnost o Kosovu i Metohiji. Desanakina „Gračanica“ još na snimcima gde je ona govori, tužbalica je. Potom Popini stihovi: „Polje kao nijedno, nad njim nebo, pod njim nebo“… Realnosti, zapravo života, bez mita nema. Bez predanja postaćemo zombiji na traci kapitala, savremeni nomadi, savremeni robovi, spremni da krenu i žive bilo gde, zadovoljni onim što nam kolonizatori i savremeni robovlasnici projektuju kao stvarnost, kao sreću; no, da li je to odista sreća? Čovek će se jednom, svakako, probuditi i pobuniti iz tog anesteziranog stanja, takva mu je priroda.

I jedno hedonističko pitanje, kako ste se proveli na Vidovdanu ove godine u Gračanici, i kada ćete ponovo otići?

– Bilo je divno i strašno. Puno ljubavi i večnosti. Ko nije bio ne zna. Ništa ne zna. Ko nije bio na liturgiji u Gračanici. Obećala sam sebi, da ću kadgod uzmognem, ubuduće, tog dana biti tamo; a o drugim prilikama kako život i okolnosti nameste.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280