Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Zapad je shvatio tajni plan Kine, ali sada je kasno za sve

ANALIZA KINESKE TRANSFORMACIJE

Jedan od vodećih svetskih političkih stručnjaka Vilijam Engdal piše u tekstu za strane medije da su SAD i EU shvatili tajni plan Kine, ali da bi sve drugačije bilo da su to uradili mnogo pre.

 

Trampova administracija je kinesku strategiju industrijske transformacije poznatu pod imenom „Made in China 2025“, ili jednostavno kao „Kina 2025“, učinila eksplicitnom metom svog trenutnog trgovinskog rata protiv Narodne Republike. Vodeće industrijske zemlje Zapada, uključujući Nemačku, zabrinute su iz razumljivih razloga.

tajni plan kine

Jedino što sa tom zabrinutošću kasne desetak godina, a do sada su budalasto odbijali da sarađuju sa Kinom u ključnim oblastima razvoja, uključujući i novu ekonomsku inicijativu Pojas i put. U ovom radu želim da ukratko ukažem na ono što Kina radi. U budućim tekstovima ću razmotriti neke fundamentalne mane njihove industrijske strategije. Sada je važno razumeti šta „Kina 2025“ znači za industrijsku dominaciju Zapada.

Kada je preuzeo funkciju, kineski predsednik Si Đinping je počeo da predlaže ono što je danas poznato pod nazivom Inicijativa pojas i put – sveobuhvatnu mrežu novih infrastrukturnih projekata koji bi se protezali od Kine, duž Azije i Evroazije, ka Bliskom istoku i Evropskoj uniji. Si je predstavio inicijativu „Pojas i put“ (BRI) na sastanku u Kazahstanu 2013. godine. Potom je 2015, nakon nešto više od dve godine na funkciji, odobrio sveobuhvatnu državnu industrijsku strategiju „Made in China 2025“. Tako je „Kina 2025“ zamenila raniji dokument koji je formulisan sa Svetskom bankom i Sjedinjenim Državama pod budnim okom Roberta Zelika (11. predsednik Svetske banke – prim.prev.).

Fenomen kog sam postao svestan kroz brojne posete i razgovore širom Kine od 2008. je zapanjujuća odlučnost kineskih institucija i naroda da se, jednom kada se o nacionalnoj strategiji postigne konsenzus, ostvari ono što je zacrtano, makar i nemilosrdnom beskompromisnošću. U toj jurnjavi da se prevali put od jedne od najsiromašnijih seljačkih ekonomija sveta do najvećeg globalnog industrijskog proizvođača činjene su i greške. Kontrola kvaliteta je često bila od sekundarnog značaja. Međutim, korak po korak, od Dengovog zaokreta ka „socijalizmu sa kineskim karakteristikama“ 1979, Kina je postala prava pravcata radionica sveta. Do sada je proizvodila po licencama za zapadne multinacione kompanije, poput Folksvagena ili bjuik automobile Dženeral motorsa, ajfone, mekbuke i mnogo šta drugo.

Međutim, sada se to menja. Slično načinu na koji je Japan postupio nakon 1952, ili Severna Koreja nešto kasnije sledeći japanski primer, a još bitnije kako je Nemačka učinila nakon 1871, Kina prolazi kroz ono što se opisuje kao „podmlađivanje kineske proizvodnje“. Ovo u prevodu znači da umesto da bude radionica u kojoj se sastavljaju komponente inostranih divova kao što je Epl, Kina će razviti svoj Epl, ili svoj BMW, ili G5. Otpočeli su novu fazu u razvoju sopstvene vodeće svetske industrije. Kako strategija „Kina 2025“ nalaže, državna industrija i vladine institucije koje je podržavaju prolaze kroz „transformaciju sa parole ‘napravljeno u Kini’ ka formuli ‘stvoreno u Kini’, sa sintagme ‘kineska brzina’ ka sintagmi ‘kineski kvalitet’ i sa ‘kineskih proizvoda’ ka ‘kineskim brendovima’“.

Širi koncept za „Kinu 2025“ je izveden iz nemačke strategije „Industrija 4.0“ koju neki nazivaju četvrtom industrijskom revolucijom. Njena suština je da koristi ključne tehnološke novitete poput veštačke inteligencije, interneta stvari (internet of things), mašina koje uče, klaud sistema, sajber bezbednosti, prilagodljive robotike i drugog kako bi izazvala radikalne promene u poslovnim procesima ili organizacijama. Kina je sada takve koncepte pretvorila u nacionalni strateški prioritet u budućem razvoju svoje ekonomije. To nije mala stvar. Upravo zato Trampovi savetnici svojim trgovinskim ratom ciljaju tačno one slabe tačke i veze sa zapadnim tehnologijama, poput onih oličenih u kineskim gigantima Huavej ili ZTE, koji i dalje zavise od američkih čipova i drugih osetljivih tehnologija.

„Postindustrijska“ Amerika

Početkom sedamdesetih je u krugovima velikih američkih multinacionalnih kompanija postojala osmišljena strategija prenošenja proizvodnje u inostranstvo u potrazi za jeftinom radnom snagom i niskim troškovima. Američki tink-tenkovi i časopisi su hvalili besmislenu ideju da je Zapad ušao u „postindustrijsku“ eru – obećanu nirvanu u kojoj će umesto „prljavih“ industrijskih poslova sa čelikom, automobilima i sličnim, budućnost biti u ekonomiji usluga. U realnosti, došlo je do odliva američke proizvodne baze.

Naročito tokom devedesetih, sa kineskim pregovorima za pridruženje zapadnom industrijskom „klubu“ kroz članstvo u STO, korporativna Amerika i njeni bankari su počeli da preplavljuju Kinu – najmnogoljudniju zemlju sveta sa jednom od najnižih nadnica. Više od tri decenije američke kompanije od Dženeral elektrika do Najka i Epla su zgrtale ogromne profite zasnovane na kineskoj proizvodnji, što je činjenica koja se i danas rutinski ignoriše u Vašingtonu.

Kina je iskoristila taj inostrani upliv novca da izgradi najvećeg industrijskog golijata na svetu. Međutim, kako i sami kažu, tom golijatu je urgentno potrebna ozbiljna transformacija ukoliko Kina namerava da postane „svetski konkurent“, a ne da ostane puki sastavljač šrafova za zapadne i japanske multinacionalke. Kako se navodi u zvaničnom predgovoru strategije „Kina 2025“, „kineska proizvdnja se suočava sa novim izazovima. Sa sve većim ograničenjima resursa i ekoloških potencijala, troškovima rada i proizvodnje koji su u porastu i usporavanjem rasta investicija i izvoza, model resursa i intenzivnog razvoja zasnovan na rastu više nije održiv. Moramo momentalno podesiti strukturu razvoja i podići njegov kvalitet. Proizvodnja je motor koji će staviti u pogon novu kinesku ekonomiju“. Kako ovaj dokument s pravom ističe, „od početka industrijske civilizacije sredinom 18. veka, uvek je iznova dokazivano usponima i padovima svetskih sila da se bez jake proizvodnje ne može imati nacionalni prosperitet“. Zaključak koji se iz toga izvlači jeste da je „izgradnja međunarodno konkuretne proizvodnje jedini način da Kina uveća svoju snagu, zaštiti svoju državnu bezbednost i postane svetska sila“.

Nacrt plana kineskog Državnog saveta ispravno ukazuje na ogromnu transformaciju svetske proizvodnje nakon finansijske krize iz 2008. u kojoj gigantske zapadne korporacije revolucionarizuju proizvodnju dostignućima kao što su trodimenzionalna štampa, klaud računarstvo, big data, bioinženjering, novi materijali, inteligentna proizvodnja (poput biljaka posađenih u sajber-fizičke sisteme) itd. O tome se radi u „Kini 2025“, što zvanični dokument ukratko objašnjava kroz cilj „zauzimanja nadmoćne pozicije u novom reljefu konkurencije“.

Dokument je iskren povodom aktuelnih kineskih proizvodnih kapaciteta: „Kineska proizvodnja je velika, ali još uvek nije jaka. Kapacitet za nezavisne inovacije je slab, a spoljna zavisnost u oblastima ključnih tehnologija i napredne opreme je visoka. Sistemi preduzetničke proizvodne inovacije tek treba da budu usavršeni. Kvalitet proizvoda nije visok, a Kina ima svega nekoliko svetski poznatih brendova. Resursna i energetska efikasnost ostaje niska, dok je zagađenje drastično. Industrijska struktura i industrijske usluge ostaju nezrele“. Ovako Peking opisuje svoj trenutni izazov. Kinezi neće ostati kvazikolonijalna industrijsko-sastavljačka platforma za strane kompanije. Oni sada grade svoju verziju, napravljenu u Kini, kako bi se takmičili kao industrijski konkurent svetske klase. Upravo to je uključilo alarme za uzbunu širom Zapada.

Tri koraka

Kinezi jasno predviđaju tri koraka: do 2025, do 2035. i do veka od osnivanja Narodne Republike Kine 2049. godine. Do 2025. Kina planira da bude „velika proizvodna sila“, što je deset godina od pokretanja strategije „Kina 2025“. To podrazumeva da će Kina do tada konsolidovati svoju proizvodnu snagu, uvećati proizvodnu digitalizaciju, ovladati suštinskim tehnologijama i postati konkurentna u oblastima kao što su brze pruge ili drugim oblastima u kojima je Kina već svetski lider, uz paralelno unapređivanje kvaliteta proizvodnje. Energetska potrošnja i nivoi zagađenja će dostići one u razvijenim industrijskim zemljama. Drugi korak predviđa da će kineska proizvodnja do 2035. ostvariti „srednji nivo među proizvodnim silama sveta“, uz veoma unapređene sposobnosti inovacija kako bi se pravili ključni proboji i “drastično uvećala sveukupna konkurentnost“. Potom, u trećem koraku, na stotu godišnjicu 2049, Kina očekuje da će „postati lider među svetskim proizvodnim silama. Imaćemo sposobnost da predvodimo inovacije i posedovaćemo komparativne prednosti u glavnim proizvodnim oblastima, a razvijaćemo napredne tehnologije i industrijske sisteme“.

Oni se ne šale. Ono što 38 strana dug nacrt predstavlja jeste složen sistem agencija za podršku i investicionih entiteta koji su posvećeni pretvaranju ovog nacionalnog prioriteta u realnost. Više od četiri decenije kineska elita je slala svoje sinove i ćerke u Ameriku i Evropu kako bi učili nauku i inženjerstvo na najboljim univerzitetima. Sada se doktori nauka informacionih tehnologija, mašinogradnje i drugih naučnih oblasti vraćaju u Kinu gde je obećanje velike industrijske transformacije daleko veće od bilo čega što mogu da nađu u SAD i EU.

Država stvara sistem za podršku kako bi realizvala „Kinu 2025“. On uključuje podršku prioritetnim istraživanjima od strane ministarstva za državnu nauku i tehnologiju. Plan je da se naprave „inovacione koalicije“ između vlade, proizvodnje, obrazovanja, istraživanja i operacija. Štaviše, Kinezi prave Baze za industrijsko-tehnološka istraživanja u kojim vrše osnova istraživanja i obuke u ključnim oblastima poput „nove generacije informacionih tehnologija, inteligentne proizvodnje, dodatne proizvodnje, novih materijala i biomedicine“. Do 2020. postojaće 15 takvih Baza za industrijsko-tehnološka istraživanja, a do 2025 će širom zemlje nići njih 40. Ovi centri imaju zadatak da razviju ključne komponente industrijske transformacije poput „najsavremenijih digitalno kontrolisanih alatki i mašina, industrijskih robota i opreme za dodatnu proizvodnju, koje karakterišu dubina percepcije, inteligentno donošenje odluka i automatizacija“.

Kako držani plan saopštava, „do 2025. će glavne proizvodne oblasti postati potpuno digitalizovane. Operativni troškovi pilot projekata će opasti za 50 odsto. Proizvodni ciklus će se smanjiti za 50 odsto, a stope faličnih proizvoda će takođe opasti za 50 odsto“. Čitava transformacija je vezana za razvoj ambiciozne kineske inicijative „Novog puta svile“, odnosno „Pojasa i puta“. Ukratko, Kina je ozbiljna kada govori o nameri transformisanja iz sastavljača delova za zapadne kompanije – koje potom gotove proizvode reizvoze u Severnu Ameriku i Evropu – u subjekta koji izvozi sopstvene proizvode, „napravljene u Kini“.

Osnova vašingtonske geopolitike, kako je jasno priznao i pokojni Zbignjev Bžežinski još pre dve decenije kada su SAD bile supersila bez konkurenata, jeste sprečavanje uspona evroazijskog ekonomskog izazivača. On je napisao da je „imperativ da se ne pojavi nijedan evroazijski konkurent, sposoban da dominira Evroazijom i tako se suprotstavlja Americi“. Kako je izneo u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla“ 1997. godine, „sila koja dominira Evroazijom će kontrolisati dva od tri najrazvijenija i ekonomski najproduktivnija regiona sveta… Kontrola nad Evroazijom automatski podrazumeva subordinaciju Afrike, svodeći Zapadnu hemisferu i Okeaniju sa Australijom na geopolitičku periferiju u odnosu na centralni kontinent sveta. Oko 75 odsto svetske populacije živi u Evroaziji, a tamo je i najviše fizičkog bogatstva sveta, kako u kontekstu proizvodnje, tako i u pogledu onoga što se nalazi ispod zemlje. Evroazija poseduje oko tri četvrtine svetskih energenata“.

Trenutna strategija Vašingtona je da cilja rastuću saradnju između Kine, Rusije i Irana – pri čemu je ironija što je ta saradnja rezultat nevešte američke geopolitike u protekloj deceniji – sa posebnim „pikom“ na veliko industrijsko „podmlađivanje“ kineske proizvodnje. Problem je što je „Kina 2025“ sama srž kineske strategije buduće egzistencije. Peking je ne vidi kao opciju, nego kao plan.

Izvor: Standard.rs

1 komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter