Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ABADŽIJA

abadžija

Od zvezda da ti kapu skujem, da te čuva.
Da te pod njom niko ne spazi, ne vidi…
A od oblaka načinim somot,
pa ti sašijem prsluk, kad duva i bridi.
Onda ga izvezem srmom
sa jezera umivenog
vilinim suzama.
U mračnoj šumi skrivenog…

Od pesama ću srebrn lanac
da ti ispevam,
a od njiva da ti postelju spremin.
Od suvih šljiva melem
na vlažne usne da ti stavim,
pa iz korena divljeg ljiljana
vodu zahvatim,
da ti žednu dušu napojim.

Protkaću od kose tvoje
po sebi ko gajtan niti od svile.
Ko na fermenu mojem
nekad što su bile.
Pa te za ruku uhvatim
i odvedem u prošlost, daleko.
Da vidiš koga sve ima tamo,
da znaš da i dalje postoji neko.

OD RANA

Lažna cesto, nevesto. I pseto…
Svi troje smo umorni od rana.
Oči sluge tamnih četinara.
Teških dana, naravi i jarma.

Crvene mi stope poput nara,
pa kad gazim trag za sobom vodim.
Misli moje i svakakve slutnje
da obesim sužnje i uporne.

Lakše bi mi da koračam bilo,
ne bi mi se ni jelo ni snilo.
Pa bi pseto ispred mene išlo,
ko do sada ni treslo ni krilo.

NOĆ

San svladala noć.
Molitva niz ruku odluta nekamo.
Na prozorima okovi od kapi, dremaju.
Samo mi još oči budne.
Snevaju…

I sene zamiru.
Tame svaki odsjaj prahom ugruvaju.
A oluje treptaj ne dopire.
Jer oči mi još budne.
Čuvaju…

Dahovi šum stvore.
A crnilo ih guta, upija.
Ućutkuju se, sve tiši u znoju…
Samo mi još oči sanjive.
U stroju…

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: