KNJIGA I JA ILI KAKO SMO SE SRELI…
Tu je lako počiniti greh i biti ubica bez zločina… Ispiti gutljaj iz Svetog Grala i uzjahati Šarca, pa stići na Kosovo… Ali, ovoga puta, na vreme!
Krila se u meni dugo…
Kao uspomena koju zaboraviš, pa je se opet setiš, iznenada, kada sasvim slučajno pogledaš u nečije lice, ili čuješ šum, šapat, zujanje, smeh, kapi kiše po prozoru… Uznese se iz smetlišta podsvesti i objavi da je oduvek bila živa, samo je pobegla od slika svakodnevne rutine koje neprestano kruže moždanim kanalima i lelujaju strujama duše.
Krila se u meni i, reč po reč, ja sam je odgonetao, nailazio na njene suptilne tragove po svojoj zapuštenoj sobi, u svojoj dosadnoj svakodnevici, po plakarima, po obodu umivaonika u kupatilu, u kriškama hleba namazanog puterom bez holesterola… Svuda.
I sve bivše su u njoj. Sve staze po kojima sam ikada gazio, sada su tu, na toj beskrajnoj stazi koja se pruža preda mnom. Tu je lako počiniti greh i biti ubica bez zločina… Ispiti gutljaj iz Svetog Grala i uzjahati Šarca, pa stići na Kosovo… Ali, ovoga puta, na vreme!
Sve je tu. U meni. Taj zbir reči koje MORAM da kažem, da istisnem tu bujicu straha i strasti, taj nemir, sva ta lica – živa i mrtva – sav taj mulj koji nagrize ivice savesti i ruši krhke zidine sveta u kome se osećam tako sigurno…
Nek počne da se lista.
Ta Knjiga u meni.
Ovim je ispisujem na pergament vremena koje će doći i biti strašnije od ovog.
Možda sam samo uplašen, ali…
Moram da je pustim da proviri iz mene i nastani se u Vama…
Ono što otisnete na papir samo je mali deo onoga što će ostati zaboravljeno…
Sve dok…
Slučajno ne ugledam neko lice… Ili čujem šum, šapat, zujanje, smeh, kišu kako udara po prozoru… I ponovo progovore iz mene jednom zaćutale stranice…