Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

BOKSER TIHE DUŠE

Marijan Beneš je bio jedan od najboljih jugoslovenskih boksera. Poznat po tome da i kao profesionalni bokser nije držao gard i da je bio neumoljivi nokauter sa svojom brzom levicom

 

Godina je 1973. u studio Jugoslovenske Radio Televizije (JRT) ulazi omanji, brz, pomalo nervozan, atletski građen tip sa zulufima, karakterističnim za Balkan tog perioda. Posle par reči razmenjenih sa organizatorima i najave čuvene Milene Dravić, izlazi na pozornicu na kojoj ga čekaju Dragan Nikolić, Marko Marković i Dragan Nikitović.

Marijan Beneš, bokser. Šampion Jugoslavije, šampion Evrope. Najopasniji čovek u državi. Pesnice od čelika, volja od čelika, oči od čelika.

Marijan Beneš slavni bokser i nokauter Jugoslavije

Marijan Benes, bivsi evropski amaterski i profesionalni bokserski prvak. Photo: Goran Jakus

Crnim, prodornim pogledom meri prelepu Milenu, dok joj recituje pesmu. Pesmu koju je sam napisao, jednu od mnogih u koje je utkao svoju prelepu balkansku dušu. Donose mu flautu, daje mu je u ruke Dragan Nikolić. Uzima je i svira rutinski neku laganu melodiju, u izvedbi koje se ne bi postideo ni majstor na ovom instrumentu. Publika je uzbuđena, kao i cela jugoslovenska nacija, koja gleda oduševljeno. Ponosni su na svog šampiona. Ponosni su na svoju državu, u kojoj bokserski šampioni šarmiraju, pišu divne pjesme i sviraju flautu. Marijan Beneš.

Marijan Beneš (Beograd, 11. jun 1951 — Banja Luka, 4. septembar 2018) bio je jugoslovenski bokser iz Banje Luke. Smatra se za jednog od najboljih jugoslovenskih boksera svih vremena. Posle briljantne amaterske karijere i osvojene zlatne medalje na prvenstvu Evrope u boksu 1973. godine održanom u Beogradu, prešao je u profesionalce i osvojio titulu evropskog prvaka u verziji Evropske bokserske unije (EBU) u lakoj velter kategoriji 1979. godine. Beneš se povukao iz boksa 1983. godine posle teške povrede oka.

Golden Sweden Bitter za žene -gif 728x90

RIŽA. DOBOJ.  

„Bio valjda u Doboju neki ogroman lik sa nadimkom Riža, grdosija od insana, planina mišićne mase bez vrata i smisla za humor, prgav ko bijesno pašče. Volio se, kažu, pobiti više nego se kruha najesti. Obično je kavgu tražio po kafanama oko željezničke stanice, a nije mu se bilo mrsko ni popeti na voz pa do Dragalovaca ili Maglaja naći mušteriju, kakvog pripitog terenca ili putnika namjernika, i sa slašću je namlaviti, obično u vagon-restoranu pred stanicu, pa iskočiti iz voza da izbjegne policiju.

Tako je bilo i tog puta, Riža je sa par svojih priljepaka ušao u noćni voz za Zagreb i krenuo od stražnjiih vagona ka sredini voza svojom ogromnom tjelesinom zauzimajući kompletan prostor hodnika. Uplašeni putnici koji su mu se zatekli na putu su, predosjećajući nevolju, prestrašeno uskakali u kupee ne gledajući jesu li njihovi ili nisu, samo da izbjegnu razjarenog džina. I tako sve do vagona prije restorana, gdje je na hodniku, okrenut leđima, pušio i kroz prozor gledao onizak muškarac nešto duže kose, u crnoj kožnoj jakni i kaubojskim čizmama. Riža nije patio od skrupula bilo kakve vrste, pa čovjeku nije ni dao priliku da se skloni, nego ga je bez upozorenja lijevom rukom zgrabio za rame, okrenuo, i onako iznenađenog sastavio otvorenim dlanom desne ruke, pleskom, i koristeći zamah svoje ogromne mase oborio na pod, nadnio se nad njega i procijedio svoje uobičajeno: “Riža, Doboj!” Neko mu je rekao da će tom “vizit kartom” osigurati da se njegov status legende proširi sjeverno i južno od grada pod Gradinom. A i sviđala mu se zbunjenost pretučenog koji obično nije imao pojma o kakvom se to dobojskom pirinču radi i zašto je bio tako neprijateljski nastrojen kad ga u životu vidio nije. Elem, Riža i pajtaši su prekoračili preko tipa u kožnoj jakni dok je ovaj pokušavao da se opasulji, produžili do vagon restorana i stali uz grohot ljuštiti pive, do u tančine prepričavajući Rižin podvig, silinu udarca, zabezeknutost kauboja sa repovima, plješćući se po slabinama i ponavljajući uz praskove smijeha “Riža, Doboj, majku ti jebem! Riža, Doboj!”

Niko od njih od smijeha i galame nije primijetio kad su se otvorila klizna vrata vagona i da je ušao čovjek u kožnoj jakni kojeg je Riža maločas oborio. Ne bi im puno pomoglo i da jesu. Jer, niko od njih ne bi mogao učiniti ništa da spriječi munjevitu demonstraciju sile koja je uslijedila, pravu oluju preciznih i silovitih udaraca, krošea, direkta i aperkata koja ih je sve ostavila onesviještene na prljavom podu vagon restorana za manje od 20 sekundi. Zadnji se stropoštao Riža, nije uspio ni podići ruke u gard iako je prije toga u magnovenju vidio kako mu prijatelji lete po vagonu kao klade, katapultirani strančevim pesnicama. Serija udaraca bila je nemilosrdno brza i precizna, a zadnji, strahovit desni kroše ravno u bradu, Rižine masivne noge pretvorio je u mekan žele koji nije mogao držati grdosiju uspravno, nego je dopustio da se sruši naprijed, usporeno, kao posiječeni hrast, već duboko u carstvu znova i prije nego je uz potmuo tresak sastavio licem o pod.

Tišinu nestvarne scene čijem je finalu iza šanka svjedočio prestravljeni konobar prekinuo je sam stranac u kožnoj jakni, nadnijevši se nad onesviještenog Rižu i na uho mu procijedivši: “Beneš, Banja Luka.”“

Refik Hodžić

BioMind kapi protiv depresije gif -728x90

KARIJERA MARIJANA BENEŠA

Tokom svoje amaterske karijere, Marijan Beneš je osvojio devet naslova prvaka Bosne i Hercegovine, četiri naslova prvaka Jugoslavije i nebrojen broj revijalnih titula.

Na Evropskom amaterskom prvenstvu u boksu održanom 1973. godine u Beogradu Marijan Beneš osvojio je titulu šampiona Evrope u lako-velter kategoriji. Te godine je proglašen za sportistu godine u izboru lista dnevnog sprotskog lista „Sport“. Ubrzo posle ovog uspeha Marijan Beneš se razboleo od hepatitisa, međutim za njega to nije značio kraj karijere. Izuzetno tvrdoglav i privržen boksu, odlučio se za nastavak svoje bokserske karijere. Učestvovao je na Olimpijskim igrama 1976. u Montrealu, Kanada ali je ispao posle druge runde takmičenja.

U profesionalce je prešao 1977. godine i veoma brzo stigao u sam vrh evropskog profesionalnog boksa. U svom gradu Banjoj Luci je 17. marta 1979. godine Marijan Beneš je osvojio titulu profesionalnog Evropskog šampiona u EBU verziji, nokautiravši svog protivnika, boksera iz Francuske, Žiberta Koena u četvrtoj rundi.

Titulu profesionalnog prvaka je uspešno odbranio četiri puta i na kraju ju je izgubio na poene 1980. godine od VBA šampiona Ajub Kalule u meču koji je održan u Danskoj.

Beneš je imao ukupno 39 profesionalnih mečeva, od kojih je 32 pobedio (21 meč nokautom) a šest je izgubio (tri nokautom) i jedan meč je boksovao nerešeno. Ukupno je odboksovao 233 profesionalne runde.

Beneš se povukao iz boksa 1983. godine i boksovao je još dva egzibiciona meča tokom devedesetih godina prošlog veka.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: