PUNE MI OČI
Pune mi oči mutnog neba bez zvezda,
a usta prepuna kiše, besa i ogorčenja,
i goluždrave dece najzad nam puna gnezda.
A strepim, za njih strepim kroz nepodnošljiva bdenja.
Pune mi uši pretećih fijuka, eksplozija, smoga.
Zar noći su budne k’o dani, zaprepašćene, bez reči?
U osluškivanju dugom ima li ipak Boga
da grmne na avione, pred armadom se ispreči!
Puno mi grlo reči, al’ pesma ide sa krikom,
ne straha, nego kletvi i nesnosnog besa.
Družim se mesec dana sa anđeoskim likom
koji mi obraz uznosi nad polomljena nebesa.
Puna mi šerpa ručka, žurim dok ima struje,
poslednju vedricu punim, voda mi je do guše,
svetlošću napajam oči jer ne znam dokle će guje
da truju zemlju i vodu, sunce da nam ruše.
Pune mi oči čemera i bombaškoga mraka
i ne sećam se više ljubavne mesečine.
Drhtim od nade da nije precizna raketa svaka
i da će i ova nova kraj dece naše da mine.
Pune mi grudi mleka za čedo u skloništu,
da ga prkosom dojim kao iz davnašnjeg epa.
I dok mi prsti čvrsto sopstveno srce stišću,
ja tiho šapćem bebi kako je planeta lepa,
kako je napolju čeka leptir na sunčevom zraku
sa kojim će da se igra u inat ratnom mraku.