Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SPECIFIČNOST JEDNOG NARODA

Jedna od prvih asocijacija koje se, skoro obavezno, vezuje za Ruse je izraz „RUSKA DUŠA“. A šta je to, ustvari?

 

Postoji li nešto specifično u ruskom narodu i ruskom čoveku, što bi nagoveštavalo da je njegova „duša“ nešto što drugi nemaju? Ili nemaju u takvom, naglašenom, izraženom obliku… Ili je to samo stereotip koji se formirao uglavnom na Zapadu, kao plod neshvatanja prioriteta etičkog nad estetskim, duhovnog nad materijalnim, sadržine nad formom, opšteg nad ličnim, tako karakterističnim za Ruse a tako stranim za zapadnog čoveka?

ruska duša

Čini mi se da Rusi tek u neposrednom kontaktu sa Zapadom shvate razliku između „nas“ i „njih“.

Tako je Jesenjin, u pismu prijatelju, 1922. godine, pisao iz Amerike:

„Dušu ovde na Zapadu zbog interesa licemerno prodaju za dolar ili kao nepotrebnu robu menjaju za bezdušnost. Neka smo mi i siromašni, neka nas pritiska hladnoća i glad … ali zato imamo dušu koja nije za prodaju.“

Ako pitate današnje Ruse, neki će od njih slegnuti ramenima, drugi će odmahnuti rukom i reći da tako nešto, karakteristično samo za njih, ne postoji. Ipak, većina Rusa će vam, na to pitanje, odgovoriti stihom pesnika Tjutčeva, da „Rusiju umom ne možeš razumeti“…

Sigurno ćete biti razočarani ako, zanešeni pričom o ruskoj duši, pokušate da je nađete u svakodnevnom, običnom i površnom opštenju sa Rusima. Pre ćete, pri prvom susretu, naići na „podignut gard“, hladan odnos i neljubaznost.

Rusi preziru formu, koja je za Zapad svetinja. Nema kod Rusa „porcеlanskih osmeha“. Oni, podsvesno, kao da se rukovode onom Ničeovom, naizgled paradoksalnom, istinom, da je „u ljubaznosti mnogo prezira prema ljudima“.

Priča o njoj, RUSKOJ DUŠI, počela je i razvila se u 19.veku, zahvaljujući uglavnom ruskoj literaturi… Temelji se, ubeđen sam u to, na nekoj čudnoj potrebi Rusa da sve svoje i muke i radosti, sve što je U NJIMA iznesu NAPOLJE, da podele sa drugima. Njima forma u kojoj se nalaze i koja bi trebalo da ih određuje, smeta, žulja ih… Njihovoj duši je tesno, ona mora da pokulja, da se izlije…

Kao kod Dostojevskog… Njegovi junaci su najčešće u bunilu, groznici, oni plaču, buncaju… Kopaju po dubinama svoje duše i sve što iskopaju grozničavo iznose da svi vide… I potpuno sam siguran da je Dostojevski (taj najveći svetski pisac i psiholog) mogao da se dogodi samo Rusima. On je junake kakve opisuje gledao i slušao „in vivo“, pred njim su njegovi sapaćenici na „katargi“ izvrtali dušu „na postavu“…
Zato je Osvald Špengler, čini mi se, rekao da u svakom Rusu „čuči“ Dostojevski, mada ga možda nije ni čitao…

Postoji li, RUSKA DUŠA, ja, naravno, ne znam… Teško je to pitanje…

Ali, hteo bih da ispričam nešto o jednom od mojih prvih (zato valjda i tako snažnih) utisaka koji sam doživeo po dolasku u Rusiju, davne 1991.godine, u Toboljsku, u Sibiru, februara, kada je temperatura, napolju, bila ispod – 30 stepeni…

Sa moja tri druga iz Srbije, bio sam u gostima, kući kod Viktora Kaškarova, zamenika načelnika toboljskog naftnog kombinata… Viktor je bio izuzetno visok, naočit, plavook – tipičan Rus, star oko četrdesetak godina! Seli smo za prepun sto, onako kako je to običaj kod Rusa…

Naš domaćin je seo sa druge strane stola, nasuprot meni i sve vreme me netremice gledao, pravo u oči… Bilo mi je nekako neprijatno, uzvaćao sam mu povremeno pogled, glupo se smeškajući… Posle nekoliko „tostova“ – zdravica, kada je došao red na njega, podigao je čašu i gledajući i dalje u mene izgovorio par rečenica u nekakvom neobičnom, malo patetičnom stilu… Nisam znao ni reč ruskog – ništa ga nisam razumeo… Moj drug Fića mi je preveo. Viktor je rekao da je prepoznao u meni, SVOG, bliskog čoveka, bratsku dušu i da hoće da se pobratimi sa mnom!

– Kako bre? – pitam… Niti ja poznajem njega, niti on mene… Kakvo bratimljenje? Je li on lud, pijan, ili se šali?

– Niti je lud, niti je pijan, niti se šali! Znam ga par godina, ovo je prvi put da čujem ovako nešto od njega – kaže Fića…

Viktor, shvativši o čemu pričamo, prekinu našu diskusiju (nije mi trebao prevodilac, sve sam razumeo):

-Nije tačno da te ne znam, brate! Znam te celog života! Po očima sam te prepoznao!

Onda mi je prišao, popio sa mnom vodku na „bruderšaft“, izljubio se sa mnom tri puta i zagrlio me…

– Odsad, pa do smrti – ti si moj brat! – kaže…

Onda je otišao u drugu sobu i iz nje doneo predivne crne oficirske čizme, od neverovatno mekane kože, sa visokom sarom – do kolena, šubaru od „norke“ i jedan ogroman lovački nož sa bogatom, izrezbarenom drškom…

-Ti si, brate, došao u Sibir, nepripremljen… Uzmi ovo, za početak… A ovaj nož, nisam mislio da ću ga ikad ikome dati… Njega su radili sibirski zatvorenici… Čuvaj ga, neka te podseća na mene…

Nisam znao šta da kažem… Videlo se da to za njega nisu obične, nego izuzetno drage, možda najdraže, lične stvari… Nije dozvolio raspravu – morao sam to da uzmem…

– Šta je ovo – pitao sam se… Kakav je ovo čovek?

A onda sam, u nastavku te večeri, a i kasnije, kroz naše druženje, sve do Viktorove tragične smrti posle par godina, shvatio da sam ja (mi) ustvari nenaviknut na ovakve postupke, koji nisu plod racionalnog razmišljanja i društveno prihvaćenih šablona nego čiste, nebrušene emocije, duše koja se, evo, izliva tu preda mnom bez barijera i skrupula…

Da li je to bilo primitivno? Nekulturno? Ružno? Smešno? Sa stanovišta zapadnog čoveka, sigurno je tako! I ne samo zapadnog… Ja nisam mogao da logički i racionalno objasnim ovakav postupak nepoznatog čoveka, ali da sve to što je rekao dolazi iz srca i dubine duše, to se moglo osetiti i u vazduhu, čini mi se…

A kakvu je dušu imao Viktor video sam i kasnije, u nastavku te večeri… Pričao je o veličini i istoriji Rusije, o svojim korenima i o svojim precima, obraćajući se meni, prenebregavajući to što ne znam jezik na kom priča…

Onda je, da bi ilustrovao svoju priču, odnekud izvukao ogromnu kartu Sovjetskog Saveza, raširio je na podu, kleknuo na kolena i širokim pokretima ruke pokazivao prostor od Dona do Sibira, pričajući o tome da su njegovi preci bili ustvari donski kozaci i da su ih istorijski vihorovi bacali po ogromnim prostranstvima Rusije, da bi se on na kraju našao tu, u toj nekadašnjoj prestonici Sibira, čudesnom gradu Toboljsku…

Zatim je prestao da priča, zaćutao za trenutak, a onda zapevao neku tužnu kozačku pesmu, zatvorenih očiju, kao da je za trenutak zaboravio na nas… Stajali smo kao ukopani… Pevao je tako da sam osetio jezu kroz kičmu i na koži… Primetio sam da mu suze kaplju na kartu…

Čini mi se da sam tada, u tom trenutku, shvatio da ta tajanstvena RUSKA DUŠA ipak postoji… I ne samo da sam shvatio, već sam je u toj sceni, kada taj ponosni potomak ruskih kozaka, kao omađijan, stoji nad kartom svoje široke Rusije, peva i kropi je suzama, i video…

Vladan Jeftić

Fb profil autora

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: