DEDA JOLE
Deda Jole bi govorio: “Pusti Mrvicu, ništa nije kriva. Kako ti nije žao da grdiš dete, vidiš kako je mala, mršava, nežna i krhka poput porculana.”
Kad je devojčica Niko upoznala deda Jola, on beše prevalio više od polovine svog života. Imao je prosedu kosu, kačket, svetle oči koje su provirivale iza gustih obrva. Bio je nekako smešan sa svojim piskutavim glasom. Za sobom je vukao nogu i govorio je: “ To je trofej ostao iz rata “.
Uvek se podupirao štapom od drveta.
Niko je saznala da kad je počeo rat, njega su oterali u vojsku. Tek stasao mladić, krenuo je u rat. Vojska se raspala, a on je danima tražio put do kuće. U istim čarapama i čizmama dobio je neku bolest od koje je nogu vukao.
U vreme praznika devojčica bi sa bakom išla u posetu deda Jolu. Sa njim u velikoj kući od drveta iz kojeg su se pušila zimi dva dimnjaka živeo je njegov brat Budo i njegova žena Staka, za koju je devojčica mislila da je izašla iz bajki u kojima je igrala vešтicu. Deda Бudо je uvek spavao, mumlao u svojoj stolici blizu velike peći.
Baka je govorila: “Da se svet sruši, Budo bi ga sigurno prespavao.”
S njima je živeo sin, uvek napolju, zauzet seoskim poslovima sa starijim sinom Nešom, ujna Gaga je pravila najlepšu žutu pitu koja diše i kolačičiće – bele oblačiće koji su se topili u ustima. Dve starije ćerke su učile školu u gradu.
Najmlađa, “bakino zlato” bila je Nana, ona se na jednom ćebencetu uvek igrala sa mnom, dok su bake čavrljale, Budo spavao, a deda Jole mudro ćutao na suprotnom kraju stola.
Nikad mi se nije dopadala Nana, uvek je sve moralo biti kako ona želi. Baka bi mi govorila: “Pusti je, mlađa je!”
Baka me od milošte zvala Nezgodnice.
Onda bi došlo do svađe, a ponekad, do tuče sa Nanom, koja će veći kolač da uzme.
Sad bi na scenu stupila direktno iz bajki, baba Staka, gađala me cepanicom. Jednom me je pogodila u glavu i ja sam počela da plačem. Niko me nije ni pogledao, osim deda Jola.
– Budalo, ubi tuđe dete! Otrčao bi napolje, pokvasio maramicu i stavio mi na glavu.
Babe su i dalje čavrljale, deda Budo hrkao. Nana je više arlakula i nju je tešila baba Staka: “Sredili smo je, neće ti sad ništa! Bakino zlato, bakina duša!“
Moja baba bi samo uzdisala i govorila: “Ih, ih, Nezgodnice. Kad dođemo kući, razgovaraćemo.“
Deda Jole bi govorio: “Pusti Mrvicu, ništa nije kriva. Kako ti nije žao da grdiš dete, vidiš kako je mala, mršava, nežna i krhka poput porculana.”
Deda Jola su svi voleli. Posebno jedan dečak Žika, koji je nameravao kad odraste da bude Šerlok ili Poaro.
Želja mu se ostvarila i postao je milicajac u velikom gradu.
O njemu su sve dnevne novine pisale kako je iz hladnog Dunava spasio dečaka. Nije ni slutio da će mu taj događaj zauvek promeniti život. Dečakov otac bio je od onih “glavešina” što su putovali po svetu. U znak zahvalnosti, zaposlio ga kao svog telohranitelja i oženio rođakom. Kad bi leti dolazio u selo, nije se mnogo razlikovao od svojih seljana. Oni su dolazili kod njega da im sredi odlazak kod doktora na VMA ili nešto u sudu. On bi govorio: “Ne mogu da vam pomognem. Ja sam samo obični policajac.”
U veliki grad jedino je pozvao u posetu deda Jola koga je zvao Jolivoje.
Dedu su poput kofera spakovali na sedište, u neku kesu malo hrane i odeće da mu se nađe.
Kad je stigao u veliki grad, počeo je od stuba do stuba da pita policajce za Žiku. Jednom je toliko dosadio da ga je ovaj odveo načelniku. Načelnik, da li što mu je ovaj čikica bio smešan ili dosadan, odveo ga je službenim autom do Žike.
Deda Jola su deca glavešine htela da usvoje. Glavešina opet, u znak zahvalnosti, vodio je dedu kod čuvenih lekara.
On je doktorima govorio: “Neću ja još da putujem, nemam kartu za tako daleki put.” Oni bi se smejali.
Kad se vratio u selo, svakome ko bi putovao negde daleko, davao bi savet: “Ako nešto ne znaš, pitaj policajca!”
Kad je devojčica pošla u veliki grad da se upiše na Fakultet, javili su da je deda Jole umro.
Tatjana Krpović