EPI JE ČEŠĆA NEGO ŠTO MISLIMO
Epilepsija je izlečiva bolest samo kod onih koji su podvrgnuti hirurškom otklanjanju epileptičnog žarišta, kaže Aleksandar J. Ristić, načelnik Dnevne bolnice Klinike za neurologiju KCS.
Specijalista neurolog dr Aleksandar J. Ristić, docent Medicinskog fakulteta u Beogradu i načelnik Dnevne bolnice Klinike za neurologiju Kliničkog centra Srbije, govori o epilepsiji, uzrocima i lečenju ove bolesti.
Kakva je bolest epilepsija i koliko je danas često ovo teško oboljenje?
– Epilepsija je neurološka bolest koja se karakteriše stalnom sklonošću moždanog tkiva za nenormalnim i preteranim električnim pražnjenjem u moždanoj kori, koji za posledicu ima ponavljanje epileptičnih napada. Suprotno verovanjima laika epilepsija je česta bolest. Tačnije, jedan od sto ljudi na planeti boluje od epilepsije. U Srbiji je to populacija veličine jednog grada, recimo Šapca ili Kruševca i njihove neposredne okoline.
Ukoliko, recimo, prođete ulicom u mimohodu pored stotinak ljudi, jedan od njih sigurno boluje od ove bolesti. Pored toga, verujem da je važno istaći da od epilepsije može da se oboli bilo kada u životu, kako u dečjem tako i odraslom uzrastu (do pozne starosti).
Koje su vrste epilepsije kod dece i odraslih i koliko je često ovo oboljenje?
– Za potrebe uobičajenog predstavljanja, o epilepsiji se uvek govori u jednini, ali se, zapravo, kako i sugerišete u Vašem pitanju, radi o više desetina različitih oboljenja čija je osnovna karateristika ispoljavanje epileptičnih napada.
Dakle, postoje epilepsije i rasprostranjenost različitih tipova ove bolesti u Srbiji (dakle i na Kosovu i Metohiji) je uobičajena i uporediva sa većinom zemalja u razvoju. Nažalost, u Srbiji ne postoji državni registrator prevalentnih (čestih) bolesti te se tačna distribucija različitih vidova epilepsija ne zna.
Da li vam dolaze pacijenti sa Kosova i Metohije i u kojoj meri su neurološke i psihijatrijske bolesti posledica ratova, raslojavanja i siromaštva?
– Dolaze. Klinika za neurologiju Kliničkog Centra Srbije je ustanove tercijarne zdravstvene zaštite i shodno tome pacijenti sa težom formom bolesti će svakako u nekom vremenu biti upućeni na našu Kliniku. Naravno da otežani uslovi koje ste nabrojali mogu da povećaju učestalost, naročito psihijatrijskih bolesti.
Pored toga, bolest kao takva još teže „pada“ onima koji životno iskuse uslove koje ste naveli. Ipak, epilepsija samo delimično zavisi od tih uslova. Jedino ranjavanje u glavu značajno povećava rizik za nastanak ove bolesti.
Koji su uzroci epilesije, kako se leči i da li je nasledni faktor značajan uzročnik bolesti?
– Mi, nažalost, ne znamo tačan uzrok epilepsije. Iako se, svakako, približavamo tom otkriću, u ovom trenutku suštinski odgovor na to pitanje nije poznat.
Nasleđe jeste jedan od faktora, ali po svemu sudeći ne i najvažniji. Suprotno uvreženom mišljenju, epilepsija je vrlo retko direktno nasledna bolest (u smislu nasleđa iz generacije u generaciju), u svega 1% svih epilepsija.
Kako roditelji mogu da prepoznaju epileptične napade kod dece?
– Ima više vidova epileptičnih napada. Veliki epileptični napad (napad sa trzajevima i grčenjima ruku i nogu i ugrizom jezika) je najteža manifestacija epilepsije i on je dobro poznat i lako se prepoznaje. S druge strane, postoji sijaset različitih vidova epileptičnih napada koji obimom, naravno, prevazilaze ovaj intervju.
Ipak, u dečjem uzrastu se povremena zagledavanja – petit mal, uz odsustvo komunikativnosti deteta i jedva primetne trzajeve očnih kapaka, vrlo često ne prepoznaju kao medicinski problem, a zapravo predstavljaju tzv. apsansne napade. Da bismo pojednostavili, svaki događaj ili ponašanje, koje naglo izlazi iz konteksta, koje je kratkotrajno i koje ima tendenciju da se ponavlja, i to na sličan ili istovetan način, je verovatni epileptični napad.
Kako pružiti prvu pomoć osobi koja ima epilepsiju?
– Prva pomoć u velikom epileptičnom napadu sastoji se od okretanja pacijenta na stranu tokom napada i neposredno posle napada kada su pacijenti obično u stanju privremene kome. Nikako nije potrebno da se nasilno otvaraju usta (obično su u napadu zubi vrlo stisnuti i ovakav manevar može da povredi ili pacijenta ili onog ko pruža prvu pomoć), jer u napadu ne dolazi do zabacivanja jezika u disajne puteve.
Iako većina veruje da će se pacijent u velikom epileptičnom napadu ugušiti, činjenice su posve drugačije. Manevar okretanja pacijenta na stranu po prestanku napada je zapravo taj koji olakšava disanje. Naravno, ukoliko je okovratnik odeće zategnut isti treba olabaviti. Po napadu je pacijent obično u stanju privremene kome iz koje dolazi postepeno svesti i u tom stanju (kada je pacijent sasvim zbunjen) ne treba mu se suprostavljati niti mu braniti ukoliko negde krene.
Sam veliki epileptični napad traje oko 2 minuta, a period dolaska punoj svesti oko 15 minuta. U slučaju da se napadi javljaju jedan za drugim neophodno je odmah kontaktirati službu hitne pomoći, jer takvo stanje (epileptični status) može životno da ugrozi pacijenta.
Koje su savremene metode lečenja i koliko je farmakologija napredovala u tom pogledu?
– Farmakologija epilepsije postoji od kraja 19. veka. U 20. i 21. veku razvoj lekova je vrtoglav. Danas postoji, širom sveta, 24 registrovana leka protiv ove bolesti. U Srbiji je registrovano ukupno osam. Iako postoji očigledan napredak u lečenju epilepsije i dalje je jedna trećina onih koji doživljavaju epileptične napade i uprkos lečenju upotrebom dva ili tri leka protiv epilepsije čak i u većim dozama. Ovakvi pacijenti su pravi izazov neurolozima.
Kod nekih pacijenata iz ove grupe „tvrdokornih“ epilepsija moguće je hirurški ukloniti epileptično žarište, kod drugih je moguće ugraditi stimulator jednog od živaca kojim se bitno smanjuju napadi. Ipak, čak i primenom ovakvih metoda oko 20% svih pacijenata sa epilepsijom ostaju taoci ove opake bolesti, a lekari samo nemi i nemoćni posmatrači devastirajućeg učinka epilepsije.
Kao ugledni specijalista neurolog, šta biste nam rekli da li je epilepsija izlečiva i od čega zavisi uspeh izlečenja?
– Ljubazno Vam se zahvaljujem na epitetu. Ja sam, ipak, skloniji verovanju da je savest stroži kriterijum kada su u pitanju lekarski saveti. Epilepsija je izlečiva bolest samo kod onih koji su podvrgnuti hirurškom otklanjanju epileptičnog žarišta. Ovakvoj vrsti lečenja bivaju izloženi pacijenti posle veoma detaljne i tehnološki veoma zahtevne preoperativne obrade.
Ovakvu obradu radimo rutinski na Klinici za neurologiju Kliničkog centra Srbije. Posledica toga je preko 140 uspešno operisanih pacijenata na Klinici za neurohirurgiju. Bilo bi nepošteno ovom prilikom ne pomenuti docenta Vladimira Baščarevića koji je neurohirurški junak ovog srpskog medicinskog podviga.
No, da se vratim pitanju. Ne mogu i ne trebaju svi pacijenti sa epilepsijom da se operišu. Veliki broj pacijenta (oko 70%) se vrlo uspešno kontroliše lekovima i samim tim njihov kvalitet života se izjednačava sa onima koji ovu bolest nemaju. Dakle, nije u pitanju izlečenje, ali jeste odlična kontrola.
Današnji lekovi su u najvećoj meri dizajnirani tako da je njihova višegodišnja upotreba moguća i bezazlena za ukupno telesno funkcionisanje.
Kako tumačite kontradikciju da su i neki genijalni umovi kao što su bili, na primer: Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Aleksandar veliki, Napoleon Bonparta, Papa Pije IX, Alfred Nobel, Muhamed, Van Gog, Lenjin, Cezar, Sokrat i drugi, patili od epilepsije?
– Čini mi se da tu i nema neke posebne kontradikcije ukoliko stvar posmatram isključivo profesionalno. Pacijenti sa epilepsijom nose svoju bolest kao što i drugi nose svoje hronične bolesti druge vrste. Nije neminovno da epilepsija uništava intelekt.
Nasuprot, shvatanje, pamćenje, odlučivanje i druge moždane funkcije često su netaknute kod obolelih od epilepsije. Važno je, međutim, istaći da epilepsija nije ta koja je „verifikovala“ intelekt pomenutih. Radi se, zapravo, o „mirnoj“ kohabitaciji njihove bolesti i njihovog genija.
Zašto su neurološke i psihijatrijske bolesti velika i vekovna nepoznanica i za medicinsku nauku?
– Ovde bih se samo delimično složio sa izrečenom konstatacijom. Naime, do pre samo četrdesetak godina ovakva tvrdnja bila bi neosporna. U međuvremenu se situacija fundamentalno promenila.
Mozak i dalje ostaje „crna kutija“ u medicinskim istraživanjima, ali sada ipak osvetljena u nekim ćoškovima. Nesumnjivo je da će se odgonetanje funkcionsanja mozga nastaviti neslućenom brzinom. Pitanje je samo kakvi ćemo biti mi ljudi, kada se to desi.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić