Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Filmovi

Horor „Lica smrti“ je jedan od najbrutalnijih filmova svih vremena

ZABRANJEN U 46 ZEMALJA

Od rastvorenih leševa u mrtvačnici, preko snimaka okultnih orgija i ljudi premazanih ljudskom krvi, pa sve do nasilja nad životinjama – film „Lica smrti“ ima sve moguće užase!

 

Film „Lica smrti“ (Faces of Death) Džona Alana Švarca iz 1978. retko ćete pronaći na listama najstrašnijih horora svih vremena.

lica smrti

Ipak, ova kompilacija prizora smrti zaista jedste jedan od najbrutalnijih filmova svih vremena. Najbolji opis bio bi „horor dokumentarac“ koji se svodi na sat i 45 minuta brutalnih prizora. Od rastvorenih leševa u mrtvačnici, preko snimaka okultnih orgija i ljudi premazanih ljudskom krvi, smaknuća pa sve do nasilja nad životinjama.

Sve počinje izjavom patologa koji morbidno najavljuje da je ono što sledi njegova ličnaa kolekcija video snimaka koje je prikupio širom sveta:

– Tokom godina, sakupio sam kolekciju mnogih lica smrti.

Zašto ovaj film uopšte postoji?

Oni koji su imali nesreću pogledati ovaj film i dan danas se pitaju zašto takvo što uopšte postoji i šta nije u redu s ljudima.

Kao što to inače biva s filmovima, 40 godina je i više nego dovoljno vremena da neke stvari postanu manje šokantne ili barem toliko uobičajene da ne izazivaju jednaku reakciju. Ipak, ovaj film iz 1978. jednako je intenzivan kao i u vreme izlaska.

Novinar Gardijana Džon Fesile odlučio je da stupi u kontakt s rediteljem koji danas s porodicom živi u Koloradu i vodi prodavnicu oružja.

– Pomalo je cool da sam stvorio kultni film – govori Švarc koji je film snimio pod pseudonimom Konan LeKiler.

Na ideju da snimi ovaj film došao je sredinom sedamdesetih kada se na vratima kancelarije njegovog oca (koji je vodio jednu filmsku kompaniju) pojavio predstavnik jedne japanske kompanije i doneo film „The Great Hunt“ koji se svodio na gomilu scena ubijanja životinja.

Mondo filmovi, popularni u to vreme, inspirirani su italijanskim filmom iz 1962. „Mondo Cane“ i često su sadržavali prizore ubistava životinja. Bili su to prvi „šokumentarci“, a Švarc je bio veliki fan originala.

Uglavnom, japanski gost predložio mu je da snime jedan takav film, ali Švarc je želio nešto ambicioznije i dao ideju da snime film o ubistvima ljudi. Japanac nije bio oduševljen, ali ipak je pristao i rekao mu da snimi test verziju. Švarc je jednog svog prijatelja lekara zamolio da mu dopusti snimanje obdukcije i tako je sve počelo.

-Kad sam im pokazao film, poludeli su. Bili su tako uzbuđeni – govori Švarc i otkriva da su u nedostatku pravog materijala morali biti maštoviti. Bilo je tu mnogo autentičnog materijala, ali bili su prisiljeni i mnogo toga lažirati.

Jedna od lažnih scena je i šokantno ubistvo majmuna. Unajmio je glumce, lokacije i profesionalne snimatelje i celi su film snimili za nešto malo više od mesec dana. Mnogi i danas misle da su one najbrutalnije scene autentične.

Kad se film 1978. pojavio na japanskom tržištu pod imenom „Junk“, postao je veliki hit. Ali, pravi je uspeh doživeo tek devet godina kasnije. Naime, 1987. u SAD-u je postojalo nešto više od 42 miliona videorekordera što je izazvalo veliku pomamu za sadržajem, a posebno popularni bili su izuzetno nasilni horori.

– Najgori od tih filmova je smeće zvano Faces of Death – rekao je svojevremeno slavni filmski kritičar Džin Siskel.

Na omotu video kasete stajalo je da je film zabranjen u čak 46 zemalja, ali u stvarnosti bio je zabranjen u tek nekoliko njih. Recimo, u Velikoj Britaniji gde je distribucija ovakvog sadržaja bila zakonom zabranjena. Ali, film je zato bio ekstremno popularan u SAD-u.

Associated Press 1985. intervjuisao je tada nepoznatog Kventina Tarantina koji je u to vreme radio kao zaposleni u jednoj videoteci, a budući reditelj izjavio je da je „Faces of Death“ neprestano iznajmljen.

Steven Spilberg čak je odao počast filmu u Indijani Džonsu u koji je ubacio scenu s majmunskim mozgom.

Ipak, neke videoteke odbile su iznajmljivati film, a neke američke savezne države su čak donele i zakon kako bi maloletnicima zabranili pozajmljivanje ovakvih filmova. Psiholozi su raspravljali kako ovakav film može delovati na mlade u razvoju.

Dajen Fis i Šeri Forget dve su srednjškolke koje je njihov učitelj naterao da pogledaju film na nastavi, a one se itekako slažu oko toga da je film negativno uticao na njih.

– Kad sam se vratila kući otišla sam pravo u sobu. Osećala sam se kao da me prati crni oblak – govori Forget koja je sve ispričala roditeljima koji su nakon toga tužili školu i dobili odštetu od 100 hiljada dolara.

I danas tvrde da osećaju negativan uticaj filma. Forget je kratko razmišljala o tome da postane patolog, ali kasnije se zaposlila u vojsci. Fis radi kao bolničarka i tvrdi da je naučila lekciju:

– Sve me to naučilo da život nije divan i krasan. Život je ružan, a to je ono što sam iz svega izvukla.

Rod Metjus, 14-godišnjak iz Masačusetsa, 1986. namamio je razrednog kolegu u šumu i nasmrt ga isprebijao palicom za bejzbol. Kasnije je tvrdio da ga je na ubistvo podstakao film „Faces of Death“. S filmom su kasnije povezana još dva ubistva.

Naravno, ovakvo povlačenje paralela oduvek je bilo nategnuto, kako u ovom, tako i u slučajevima u kojima se za ubistva i nasilno ponašanje okrivljuju video igre, filmovi i muzika.

Tog je mišljenja i reditelj filma:

– Zli ljudi činiće zla dela bez obzira na sve. Rastužuje me što je Metjus za sve okrivio moj film. No, verujem li da to ne bi učinio da nije bilo mog filma? Ne verujem.

Nakon što ga je novinar malo pritisnuo, Švarc je izjavio:

– Ne verujem da je to moja krivica. Ali, možda i jeste. Ne bi mi se svidelo da je tako, ali to nikako nije moja želja. Moja želja je da šokiram ljude.

Izvor: Index.hr

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter