PORUŠENI SNOVI
Šapuću usne
da me više iskreno ne vole
Mirišu poljupci
na prolećnu kišu
Sve tiše sanjam
pokisle oblake
Što na zastoru sobe
nose slepog miša.
Otvoren prozor
plavičastog vazduha
memljiva soba
opušak za komarce
sećanje na tebe
sa koricom hleba
za male mrave
u rupi od bušne saksije.
Koga srce iskreno zove?
kada most na reci tone
a ti me zanosiš u prazno
da pustim glinene golubove
sa pogledom u jednoj tački
gde oči razumeju patnju
iskrenog bola u potaji
sa merdevinama na nebu
prolećne kiše plešu valcer
zatežem ljubomoru na dve strane
dok vetar bolno plače na vrata.