KOSOVAC
Shvatam da će mi zauvek nedostajati jedno sečivo u toj zbirci. Moj prvenac, moj Kosovac. Gde je danas, to ne znam. Izgubljen ja za mene, nestao je kao deo tragične porodične deobe.
Veliki kuhinjski nož, sa jakom crnom drškom i dugačkim blještavim čeličnim sečivom bio je jedan od najvažnijih alatki seoske kuhinje. O njegovoj važnosti dovoljno govori sama činjenica da je jedino on od svih kuhinjskih noževa dobio svoje ime.
Nadimak je dobio po svom poreklu, donet je sa svete srpske zemlje. Majka je u mlađim danim radila kao geometar u kosovskom rudniku Goleš, gde ga je i dobila na poklon, a zatim ga donela u svoju rodnu kuću u malenom selu u istočnoj Srbiji. I tako su u toj kući sve do mog polaska u školu i odlaska u grad boravili veliki nož Kosovac, i mali dečak, Kosovar.
Polukosovar, tačnije kosovski Hercegovac po ocu, neželjen od svojih Kosovara i odbačen od onih koji su celoga kasnijeg života pokušavali da ga izbrišu i zaborave, često bih u rukama držao ovaj nož, koji je za mene u tim danima zapravo značio neku vrstu tapije, neku potvrdu da pored ovog sela u kome odrastam imam još jedno, kosovkso, u kome sam iz meni nerazumljivih razloga nepoželjan, ali koje je svakako isto tako moje kao i ovaj nož.
Najverovatnije je baš taj nož usadio u meni kasniju ljubav prema hladnom oružju i donekle me obeležio. Od malih nogu primećivalo se moje hercegovačko poreklo i tvrdilo se da sa posebnim sjajem u očima držim oružje u rukama. U starinskoj radionici sam sam izrađivao svoje drvene mačeve sekire i praćke i sa nestrpljenjem očekivao dan punoletstva kada ću moći konačno da posedujem i pravo pravcato oružje.
Noževe ni dan danas ne prestajem da skupljam. Nikada neće prestati da me fasciniraju ta brilijantna sečiva čijim se stilovima i načinima izrade u raznim svetskim kulturama i tradicijama ne zna ni kraja ni broja. Ali dok razgledam svoju zbirku u kojoj se danas nalaze pored ostalih noževa i četnička kama, bajonet iz prvog svetskog rata ili „kukri“ nož gurka ratnika sa dalekog Nepala, shvatam da će mi zauvek nedostajati jedno sečivo u toj zbirci. Moj prvenac, moj Kosovac.
Gde je danas, to ne znam. Izgubljen ja za mene, nestao je kao deo tragične porodične deobe. Ali će u sećanju zauvek ostati slika jakog čeličnog noža položenog na kuhinjskoj dasci za sečenje. Noću, dok san lagano pada na oči, često u mislima koračam seoskim sobama svog detinjstva, u koje, siguran sam više nikada neću kročiti. Mislim da danas trune, zaboravljen, zajedno sa starom kućom u kojoj više ne živi niko. U svakom slučaju ostaće zauvek moj, zauvek nedostupan, pomalo tragičan, baš kao i naše Kosovo.