Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

KUTIJA ZA PUTOVANJA

I dok sada, poslednjeg dana na odmoru, prolazim njegovim ulicama, moja duša sama od sebe recituje stihove Crnjanskog posvećene večitom gradu pobedniku.

 

Moj prvi prozor u svet bila je obična kutija za šećer.

kutija za

U stvari, bila je sve samo ne obična. Ne zna se tačno čemu je najpre služila i kao da je bila donešena u kuću pre nego što ju je moja baka sačuvala i u nju usula prvi kilogram šećera.

Ono što je ovu kutiju visoku dvadesetak centimetara odvajalo od ostalih sličnih kutija jeste činjenica da je sa sve četiri strane bila oslikana gradovima bivše Jugoslavije. Radoznale dečije oči gledale su tako Beograd, Mostar, Pulu i Zagreb. I tako sam ja igrom sudbine svoj rodni grad pri put video na kuhinjskoj kutiji za šećer.

Beograd, taj večiti tajanstveni biser Balkana i Evrope, mesto je u kojem sam rođen, ali nikada nisam živeo. I po njemu sam se najpre razlikovao od svih ostalih rođaka i vršnjaka koji su uglavnom bili rođeni u Zaječaru. Slika Kalemegdana sa kuhinjskog stola mangupski mi je namigivala i obećavala mi zanimljivu budućnost spuštajući tako na moju dečiju dušu dar i prokletstvo različitosti.

Ostaće mi nepoznanica jesu li baš te četiri slike u meni zauvek zacrtale i ljubav prema daljini i zanavek usadile neiskorenjivu potrebu da zauvek tražim nešto novo daleko i tuđe. Jesu li se upravo zbog te kutije iza mene decenijama ređali novi gradovi i u meni rađala želja da se nikada ne stane i nigde ne završi? Možda…

Pulu i Zagreb nikada nisam video. Domovina u kojoj sam rođen raspala se pre nego što sam stasao i tako su ovi gradovi za mene zauvek otišli u nepovrat. Putovanja jesu moj život, ali u te gradove nikada neću otići.

U Mostar sam zavirio, jednom, posleratne 2001. godine. Video sam fasade kuća izrešetane poput švajcarskog sira, obišao ruševine pravoslavne crkve, video obnovljeni most po kome je ovaj grad dobio ime i koji sada ovnovljen činilo mi se više razdvaja nego što spaja stanovnike ovog napaćenog grada.

U Beograd sam kao dete dolazio samo na ekskurzijama i prilikom retkih poseta rođacima. Iz Beograda sam poleteo u svet, da neke druge gradove bolje upoznam nego moj rođeni, prastari, vatrom prekaljeni Beli Grad. I tek u emigraciji, prilikom poseta otadžbini počeo sam da shvatam njegovu mistiku, da po par dana provodim u njemu i da ga lagano upoznajem.

I dok sada, poslednjeg dana na odmoru, prolazim njegovim ulicama, moja duša sama od sebe recituje stihove Crnjanskog posvećene večitom gradu pobedniku, najponosnijem od svih gradova na svetu:

A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu
Tebe, tebe znam da ne mogu, ne mogu.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: