Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Srpski komunisti i nacionalisti juče i danas

KADROVI TAMO I OVAMO

Da bi slomili kičmu srpskog nacionalizma, srpski komunisti su decu nacionalista odveli u fabrike i učlanili u svoju partiju da od njih stvore janičare, ali očeve nisu mogli.

 

Postoje dve vrste komunista, kao i dve vrste nacionalista.

srpski komunisti

Obrazovana deca viših i srednje viših komunističkih kadrova koja su delom živela, a neka se i školovala u inostranstvu, odrekla su se nepoželjnog ideološkog nasleđa svojih roditelja i stavila na raspolaganje njihovim dojučerašnjim ideološkim protivnicima, zapadnim demokratama.

Te pseudodemokrate su formirale izdajničko jezgro, preko koga okupator upravlja srpskim narodom i tu svoju ulogu su do sada veoma dobro naplatili.

Na vlasti se smenjuju sa znatno slabije obrazovanom decom srednje nižih i nižih komunističkih kadrova, koja su sa broda koji tone pobegla u kvazinacionaliste. Oni su za veće praznike najbrojniji u crkvi, u kojoj ne znaju da se ponašaju, a za svoju krsnu slavu, koje su se njihovi roditelji odrekli radi napredovanja u službi, penju muziku na kafanski sto.

Ljigavi kao i njihovi roditelji i najglasniji u pljuvanju po svojim roditeljima, kakvi su bili i njihovi roditelji prema svojim roditeljima. I zahvaljujući tome se nalazili pri vrhu liste za dodelu stana i povoljniji društveni položaj.

Infiltrirani u partijski i državni aparat, neki i na najvišim funkcijama, licemerni su i beskrupulozni u pljačkanju sopstvenog naroda. Oko vlasti i novca koji ona donosi se otimaju sa pseudodemokratama, tako što se utrkuju ko će se stranom gospodaru dokazati kao odaniji. Ali kada interesi okupatora nalažu, ni jednima ni drugima nije problem da u skladu sa svojim karakterom do prve povoljne prilike uspešno sarađuju.

Za razliku od od ovih pseudo i kvazi, autentičnim nacionalistima je rodoljublje deo porodične tradicije, koja se prenosi generacijama. Kod njih je očuvanje sistema vrednosti predaka pitanje časti i stvar principa, sa kojima se ne trguje. Prožeti duhovnošću, sa hrišćanskim mirom su podnosili otimačinu, nasilje, teror, obavezan otkup, nasilan ulazak u zadrugu, ismejavanje, ponižavanje i izopštavanje iz zajednice proletera, povezanih lažnim bratstvom i jedinstvom, zasnovanim na nametnutoj podeli odgovornosti za genocid i duboko nepravednom komadanju srpskog naroda.

I nacionalista ima dve vrste. Jednu čine seoski domaćini, odani Bogu i kralju, koji su velikim radom i odricanjem generacijama sticali, uvećavali i održavali imanja, da bi ih seoske pijandure i neradnici proglasili za kulake i u ime komunističkog okupacionog režima im sve oduzeli. A one domaćine koji su im se svojevremeno zamerili, proleteri su bez suda streljali.

Prvi put u životu je nacionalistima sa sela niz lice izborano od vetra potekla suza, kada su ih putem kolonizacije odveli iz brda u ravnicu, gde su sa sobom kao najvrednije poneli gusle. Ali su većinom ostali svoji na svome, što im je uprkos teškim uslovima života dalo mogućnost da odlaze u crkvu i slave slavu, jer im nisu mogli oduzeti više od onog, što već nemaju.

Njima letina ne zavisi od toga hoće li na radničkom savetu savijati kičmu, da bi sačuvali posao od koga hrane porodicu. Oni se ne razdvajaju od šajkače, ne oru u plavom mantilu sa kačketom na glavi, poslednji su volove zamenili traktorom i nikada nisu nosili štafetu za Titov rođendan.

Oni su na zidu držali slavsku ikonu, a pod dušekom stare drvene kuće kraljevu sliku i očevu sa Solunskog fronta. Nikada se nisu odrekli brata poginulog u četnicima, koji nije išao da kolje Slovence i Hrvate, niti osnivao logore za njihovo uništavanje, već u ataru svog sela branio kućni prag.

Nacionalisti nisu birani za predsednike mesnih zajednica, niti su u zemljoradničkoj zadruzi imali moć da odlučuju kako će komšijama podeliti seme i đubrivo.

Da bi slomili kičmu srpskog nacionalizma, komunisti su decu nacionalista odveli u fabrike i učlanili u svoju partiju da od njih stvore janičare, ali očeve nisu mogli. Kada seoskim nacionalistima dođe kraj, njih neće spaliti, već će ih sahraniti na onom istom mestu, na kome im počivaju i svi preci. I poslednji su, na žalost, koji će tu biti sahranjeni. Kada umre srpsko selo, umreće sa njim i Srbija kakvu pamte Velbužd, Mišar, Kumanovo, Bregalnica, Cer, Bitolj, Neretva, Košare i Buđanovci.

Drugu vrstu autentičnih nacionalista čini predratni gradski sloj, koji je bio sabijen u jednu sobu, da bi veći deo stana ustupio komunističkom oficiru, čvrsto rešenom da se iz grada ne vraća u svoj krševiti zavičaj u Lici, Hercegovini i Crnoj Gori. Beskrajno odanom Titu, koji mu je otvorio srpske gradove.

Gradski nacionalisti su opstajali prodajom porodičnog nakita, a potom se izdržavali dajući časove jezika i klavira deci komunističke buržoazije. Deca su im rasla drugačije od druge dece, ismejavana zbog pristojnog ponašanja, načina odevanja, učenja, znanja i odličnih ocena, muzike koju su slušala, violine koju su vežbala. Prinuđena da se druže isključivo sa sebi sličnim, rasla su kao zaverenici, u svojevrsnim getima.

Mobilizaciju nisu izbegavali uz obrazloženje da to nije njihov rat. Borili su se najpre da sačuvaju tekovine svojih očeva i dedova, a potom za obnovu raskomadane Srbije, rame uz rame sa komunistima i kvazinacionalistima, ali bez napadne ikonografije i mržnje prema neprijatelju. Od straha se nisu branili opijanjem, niti komplekse lečili zlostavljanjem nemoćnih. Poraz ih nije pokolebao, jer nije bio njihov.

Pad komunizma nisu dočekali sa zluradim likovanjem, niti željom za osvetom. Imali su već iskustvo sa propalicama i mogli da naslute da će lažni rodoljubi u službi vekovnih dušmana, biti daleko gori od komunista.

Kada su pseudodemokrate i kvazinacionalisti zamenili komuniste na vlasti, rodoljubi su tiho odlazili sa koferima u kojima su nosili crno bele fotografije, slavske ikone i diplome, jer su u svojoj zemlji bili prekvalifikovani, nepoželjni i suvišni.

Oni se u ovom tekstu ne pominju, mada je tekst upravo njima namenjen, kao opasnim, beskompromisnim nacionalnim borcima protiv demokratskog potrošačkog društva, koje ne trpi granice i razlike. A opasni su, jer su naoružani znanjem, najmoćnijim oružjem u svakom vremenu. Protiv njih je nemoguće držati front, jer se ne bore u grupi. Nastupaju kao gerila i nikad se ne zna kada će i gde udariti.

Diskreditovanje nacionalizma ima za cilj žigosanje i izolovanje opasnog, rodoljubivog protivnika. Ko ume da čita između redova, zna da je ovaj odlično napisan tekst strela u njih odapeta, a ne u beslovesnu, primitivnu histeričnu, moralno nestabilnu rulju, sa kojom okupator manipuliše bez većih problema.

Strela je promašila cilj. „Ćeraćemo se još“, što bi rekao Matija Bećković. Ili kako je moralnu snagu srpskog naroda opisao slepi guslar, „Rani sina, pak šalji u vojsku, Srbija se umiriti ne može!“”

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter