Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ŽRTVA BEZUMLJA

U selu Pasjanu na Kosmetu je početkom 20. veka živela Bosiljka Rajčić, devojka čija je smrt zapravo bila njeno oslobođenje, a zversko mučenje priređeno joj zbog potšovanja svetog zaveta srpske pravoslavne vere.

 

O stradanju srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije skoro čitav vek se ćutalo, radi lažnog mira, dobrosusedstva i još lažnijeg bratstva i jedinstva. Tek sporadično i retko su te priče dolazile do javnosti. Što su krvavije bile, to su se dublje skrivale i zabašurivale. Priča o Bosiljki Rajčić je jedna od njih, a odigrala se početkom prošlog veka.

bosiljka rajčić

Jedan od nečuvenih zločina počinili su Šiptari nad devojkom Bosiljkom iz Pasjana kraj Gnjilana. Lepu Bosiljku su oteli Albanci Banjuš, Ermuš i Hasan iz Depča kod Gnjilana ne bi li je poarbanašili.

Kada su videli da ona nece da se poarbanaši ni pod kojim uslovima, ubili su je. Da bi još više zaplašili Pasjance, raskomadano telo Bosiljke Rajčić bacali su, komad po komad, po selu. Njena majka je sakupljala delove tela kako bi ih sahranila kako pravoslavni običaji nalažu. Mesto na kome je Bosiljka Rajčić ubijena zove se Devojkin grob.

Na zidovima seoske crkve je naslikano “Glablenie i mučenie Svjatica Bosilki i Uspenije Svjatica mučenici Bosilki”. Po nekim podacima, u SPC vlada interesovanje da se mučenica Bosiljka Rajčić proglasi za svetiteljku.

Inače porodica Rajčić je iz Kumanova došla u Pasjane oko 1770. godine. Prema popisu stanovništva iz 1929, Rajčića je bilo u Pasjanu i u gradu Gnjilanu. Rajčići i danas žive u Pasjanu pod istim prezimenom.

Mučenje i stradanje Bosiljke Rajčić

U Pasjanu, drevnom srpskom selu kraj Gnjilana na Kosovu, poznatom još iz srednjeg veka, življaše blagočestiva porodica Rajčić. U sirotinjskom domu sa roditeljima, braćom i sestrom, uzrastala je u pobožnosti i blagočešću krasna devojčica Bosiljka, odlikujući se krotkom naravi i smirenošću, trudoljubljem i poslušnošću. Od malih nogu svikla je da pomaže u svim kućnim poslovima i oko stoke, a ocu i braći u poljskim radovima; na njivi i livadi, u sabiranju letine i pripremi hrane za stoku i ogreva za zimu.

Kada je napunila 17 godina, roditelji su je prvi put poveli u Gnjilane, na Ivanjdan, kada se u ovoj varoši okuplja narod iz svih pomoravskih srpskih sela. Jedanput je išla i na sabor (Svetih Arhangela) u manastiru Draganac.

Svojom naočitošću i lepotom, Bosiljka nije mogla da ostane nezapažena. Demonsku požudu prema lepoj, mladoj Pasjanki pokazao je neki Arnaut iz Depča kraj Gnjilana i vrebao je svaku priliku da je nasilno ugrabi. Zato je, zajedno sa svojim rođacima, dugo pratio kada bi ona kakvim poslom, sa roditeljima ili braćom izlazila izvan sela.

Prilika se zverima ukazala upravo kada je Bosiljka sa ocem i bratom te kobne jeseni skupljala drva za ogrev u šumi kod Belog Kamena, na Stružinama, daleko iznad sela. Neopaženo su, zagaravljenih lica, trojica Arnauta na prepad ugrabili devojku, pucajući na njenog oca i brata, i odvukli je prema Karadagu.

Nekoliko dana rodbina je, sa pasjanskim sveštenikom, kod vlasti u Gnjilanu pokušavala da dokaže da je mlada Srpkinja nasilno oteta i odvedena u arnautsku kucu. Kolebljiva i Arnautima naklonjena vlast je otežala sa istragom i presudom. Jednostavno, prepuštali su vremenu da okonča to nasilništvo, verujući da će se devojka, zbog srama od sveta i rodbine, pomiriti sa sudbinom.

I arnautske siledžije i turski ugnjetači, međutim, nisu računali na tvrdu veru mlade pravoslavne Srpkinje.

Bosiljka je u neprijateljskoj i tuđoj sredini trpela nasilje, iskušenja, uvrede i nasrtaje; ucene i obećanja — da se poarbanaši i uda za nasilnika. Odlučno i nepokolebivo, ona je odbijala sva navaljivanja i poniženja, uzdajući se u silu Božje milosti i nadu na spasenje. Morili su je žeđu i nesanicom; neprestanim divljačkim i demonskim nasrtajima; ubeđivanjima.

Sa Gospodom u srcu i molitvom na usnama, mlada Srpkinja se snazila i odolevala svim iskušenjima. Gubeći pak strpljenje, otmičar Arnautin je đavolski mučio Bosiljku, čupajući joj kosu i pržeći tabane usijanim gvožđem. Tukli su je i sekli po lepom licu i slabinama, da bi je na kraju gazili.

Posle dugog mučenja koje je trajalo danima i nedeljama, Arnauti devojci dovode i neku stariju poarbanašenu Srpkinju muslimanskog imena, koja je nagovara da se poarbanaši, spasi sebe i poštedi svoje roditelje.

Bosiljka ostaje nepokolebiva i čvrsta:

“Ja svoju veru imam — odgovorila je – ne treba mi bolja, jer je nema. A što se tiče udaje, ja sam već zaručena – tiho je sa sjajem u očima, uzvratila – Ja imam svog zaručnika…”

Na uporne zahteve da kaže ko je njen izabranik, odgovorila je:

“Hristos je moj izabranik. Ja samo njemu pripadam, nikom drugom. Ja se ne odričem moga Boga i svoje svete vere, kao ti, koju žalim”.

Ne zanosi se, crna kukavice; spasavaj dušu” – ubeđivala ju je ova nesrećna žena.

“Tako se ne spasava duša — uzvratila je mlada Pasjanka – Nego se gubi.”

“Kajaćeš se – smrknuto joj je na kraju rekla žena, posavetovavši je:

“Uzmi barem hranu i vodu; vidiš na šta ličiš; ostala si kost i koža…”

“Mene bog hrani i poji” – tiho joj je uzvratila i utonula u molitvu.

Usledila su nova i žešća mučenja: pa su joj na kraju nasilno obukli dimije i navukli zar na lice. Bosiljka je sve to kidala i cepala sa sebe, otimala se i proklinjala:

“Ubijte me, ubijte! – vikala je – ne dam se; ja sam hrišćanka; ja sam pravoslavka. Ne dam svoju veru, moje srpske haljine… Ne dam devojaštvo! Samo me mrtvu možeš uzeti” – tim poslednjim pogledom presekla je mučitelja.

Zahvaljujući svojoj hrabrosti i snazi Bosiljka je ostala čista, neokaljana i nepokolebljiva. Razgnevljen, ponižen i posustao, Albanac je odlučio da je pogubi. Pozvao je dvojicu svojih rođaka, te su je, izmučenu, iskasapljenu i polumrtvu, vezanu i iznemoglu, odvukli konjem uz reku Lapašticu i na proplanku, kraj puta, dovršili svoj satanski čin: izboli su je noževima, besno vičući: “Smrt Škiji (Srpkinji)” , a ona, dobivši novu silu kao da ne oseća udarce ni ubode, tiho se još jedanput pomolila: “Bože moj, sačuvaj me do kraja; ne daj da popustim” i rekla je : “Nije ovo smrt za mene, već život; vi ste u smrti, zauvek; vaše pogano pleme!”

A kada su, razjareni ovim rečima, divljački počeli da joj kasape i komadaju telo, hrabra Pasjanka je ispustila svoju plemenitu dušu i preselila se u rajska naselja Gospodnja.

Tek posle postradanja, Turci su dozvolili Bosiljkinoj rodbini i Pasjancima da telesne ostatke ove mučenice pokupe i časno sahrane pored stare crkvice, a oni su kasnije, prilikom obnove, uzidani u hram.

Predanje o pravoslavnom podvigu i mučeničkoj smrti devojke Bosiljke i danas živi u Pasjanu i celom Kosovskom Pomoravlju, o čemu svedoče kazivanja starijih Pasjanaca.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: