Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

DUH NEKADAŠNJEG BEOGRADA

Zanimljivu priču za „Danas“ napisala je Džoan Mek Kini Mitrić (Joan McQueeney), koja već 50 godina živi u Beogradu. Gospođa Mekika je prodavačica istoimenog peciva na Kaleniću, koje se Mek Kinijeva seća otkad je došla u srpsku prestonicu.

 

Jednog decembarskog dana davne 1968. na Kalenić pijaci upoznala sam prodavačicu mekika – „gospođu mekiku“, kako sam je nazvala.

gospođa mekika

Tada sam bila novopečena beogradska snajka koja je došla prvi put sa svojim budućim mužem iz Kalifornije u Beograd.

Nekoliko dana pre svadbe, koja je bila u selu Lipolist, boravili smo kod tetka Jele u Braničevskoj ulici. „Idi na Kalenić i nađi ženu koja prodaje divne, vruće mekike sa sirom. Ona je na kraju Kalenića – ugao Maksima Gorkog. Uzmi tri ili četiri, al’ nek budu reš“, jedno jutro rekla mi je tetka Jela. Tako je reč „reš“ postala prva reč u mom siromašnom srpskom rečniku.

Prodavačica mekika je bila šarmantna, visoka žena, obučena skroz u belo. NJena duga, kosa u kojoj su se već nazirale sede bila je upletena u elegantnu pletenicu koja je bila smotana u punđu ispod bele pletene pekarske kapice. U njenoj maloj prodavnici nalazili su se sto, na kome je razvijala kore i dva duboka lonca u kojima su se u ulju pekle mekike sve dok im korica ne bi postala hrskava kada ih je umotane u papir pružala mušterijama koji su, iza prozorčeta sa pokretnim staklom, sa nestrpljenjem očekivali svoj red da ih preuzmu. Ja sam svoju već na putu do kuće uz slast brzo pojela.

Cena?! Manje od sto dinara.

Prostor u kome se nalazila „fabrika mekika“ bio je ćepenak na Ulici Maksima Gorkog kod Kalenić pijace. Bio je vrlo čist, svetao i sa dobrom ventilacijom, a Gospođa Mekika pravila je izvanredno ukusne mekike koje su bile idealne da se njima započne dan.

Gospođa Mekika danas ima preko devedeset godina, a meni je 71. i moglo bi se reći da smo zajedno starile uz mekike. NJena ćerka ju je nasledila i radi više nego nekada ona.

Onoga dana kada je grad odlučio da renovira Kalenić pijacu, Gospođa Mekika je bukvalno izgurana, istisnuta. Tada su joj rekli da će radovi trajati „samo nekoliko meseci“, ali, evo prošlo je više od dve godine.

„Zašto si još uvek ovde?“, pitala sam ćerku Gospođe Mekike.

Prodavačici mekika i njenoj ćerki uprava Gradskih pijaca dala je jedan veoma mali, ružan i tesan prostor bez ventilacije. Toliko je mali da njih dve u isto vreme ne mogu da budu unutra, a i teško ga je naći na pijaci. Nažalost, prostor je toliko mali da je u njemu nemoguće praviti mekike! Danas, one prave tulumbe, baklave i druge razne slatkiše. Sve je to lepo, ali to nije ono.

Srbi su narod koji lako odbacuje sve što ima dušu. Zašto rušimo pijace i preuređujemo? Recimo, kada je pre nekoliko godina završena pijaca Zeleni venac, ona je izgubila dušu. Srce naroda je iščupano. Da, može da se kaže da je ona sada moderna, čista, ali izgubila je karakter.

Kada sam nedavno posetila Gospođu Mekiku i njenu ćerku, kroz suze su pričale u njihovoj novoj, teskobnoj prodavnici. Kada sam ih pitala šta misle o budućnosti, samo su slegle ramenima. Predložile su da pitam upravu Gradskih pijaca kada će one ponovo dobiti mesto gde će moći da prave mekike sa sirom. Pozvala sam upravu telefonom, ali je službenica bila jako neprijatna i nezainteresovana za ovaj slučaj.

Ostaje mi da se nadam da nisam jedina koja čezne za mekikama. Možda bi trebalo da organizujemo jedan mali protest!?

Izvor: Danas.rs

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: