POD ARARATOM
Voda se sasvim povukla, dragi moj Noje
– talasa se samo pustinja pod Araratom,
ustuknuli su i zakoni, božji i ljudski,
Barka je tvoja nasukana na vrh gore,
u njoj se gnezde jata šupljih mitova
dok dole duva bezakonje.
Кoga bi sad smestio u barku po dvoje:
svi plemeniti zverovi su mrtvi,
koje bi sinove i snahe poveo da budu seme
novome narodu kad sve je korov,
dragi moj Noje?
Uskoro će potop, zlo jaše
na strašnom talasu, a nema se čime ploviti
Zalud šalješ elektronsku poštu:
u mrtve gradove na jeziku mrtvom
hiljadama godina… tražiš pomoć za novu barku…
odgovor je – ne,
ne: nema alata, nema tesara, nema gofera
ni za palube, ni za krmu, ni za talasnjače…
Samo bi Barka sazdana od božjih tvari
bila dostojna obnove: nikakvi vinili,
nikakve legure, nikakvi motori,
ništa što se troši a ne obnavlja samo…
Obrijana je i osmuđena zemlja:
umesto drveća svud raste oružje…
Tvoji su potomci u ozonu izbušili rupe
u potrazi za tajnom postanja
i svako sa svakim leže, a ljubavi nema.
Diže se Veliki talas besmisla
a za njega barke na ovom svetu nema,
niti od tebe pomoći ima, dragi moj Noje.