40 DANA DO HRISTOVOG ROĐENJA

Svake godine 28. novembra počinje Božićni post za čitavo Pravoslavlje na planeti, a završava u ponoć najradosnijeg hrišćanskog praznika 7. januara. Božićni post traje četrdeset dana, ali nije tako strog kao Veliki Post.

 

U toku celog ovoga posta ne jedemo meso, beli mrs i jaja. Ulje i vino su dozvoljeni svim danima osim ponedeljka, srede i petka koji se poste „na vodi”.

počinje božićni post

Riba se jede svake subote i nedelje kao i na Vavedenje Presvete Bogorodice, čak iako praznik padne u sredu ili petak i jede se subotom i nedeljom sve do praznika svetog Spiridona 25. decembra.

Poslednje dve nedelje Božićnog posta posti se strože, bez upotrebe ribe, a po mogućnosti „na vodi”.

Na Badnji dan se ne upotrebljava ni ulje ni vino, već se obavezno posti „na vodi”.

Veoma je važno da pravoslavni hrišćani koji žive u zemljama u kojima se novogodišnji praznici slave po novom kalendaru i padaju u vreme Božićnog posta, ne prekidaju post, već da Novu Godinu proslavljaju kada ona dođe po pravoslavnom kalendaru, poštujući tradiciju svojih predaka i crkvena pravila.

Da nas Gospod ukrepi u postu i pruži nam snage da sva iskušenja izdržimo i zablagodarimo Mu u dan Njegovog Rođenja!

*****

U prilog nadolazećem Božićnom postu objavljujemo tekst ruskog sveštenika Maksima Maljute o Velikom postu, čije se tumačenje može primeniti i na bilo koje dane u godini u kojima se molitveno uzdržavamo od masne hrane, pića i svesnog činjenja greha.

Nije teret, nego oslobođenje

Кod mnogih period Velikog posta izaziva razne misli i osećanja, ali u celini sve te reakcije se mogu podeliti na dve vrste.

Jedni se odnose prema Velikom postu sa poštovanjem i čak u određenoj meri i sa ushićenjem, ali sami ne poste, opravdavajući se nespremnošću, nemoćnošću i spoljnim okolnostima. Кažu neće ih razumeti i podržati porodica, kolege na poslu. A i navikao je da svako jutro doručkuje sendvič s kobasicom i teško mu je da sebi predstavi alternativu.

Drugi, ne shvatajući smisao posta, misle da je to težak teret, koji u najboljem slučaju treba prosto preživeti, a hvala Bogu danas imamo i posni majonez i škampe sa dagnjama u samoposluzi, ili u najgorem slučaju, prosto i ne uzimaju post u obzir, smatrajući da je to čisto nazadnjaštvo za verske fanatike. Ako Bog postoji, šta Njaga briga šta ja jedem: šniclu ili kuvani krompir? A za potpuno smirenje savesti možete se pokriti i rečima Prepodobnog starca Amvrosija Optinskog: «Zbog hrane niko neće završiti u adu».

Međutim, sve se to dešava zbog nerazumevanja smisla Velikog posta.

Prvo, sam Gospod Isus Hristos je postio četrdeset dana u pustinji, pre nego što se kroz propoved obratio narodu Izrailja. Tako da već sa uverenošću možemo reći da post nisu izmislili popovi i crkvenjaci, već sam Spasitelj, koji je Svojim ličnim primerom pokazao važnost i korist uzdržanja.

Drugo, post nije cilj duhovnog života, nego pomoćno sredstvo za oslobođenje duše od strasti. Cilj posta nije u tome da hrišćanin nauči kako da živi bez mesa i mleka, već da nam ukaže na iskonsko mesto tih proizvoda u našem životu. Greh nije u tome što čovek ne posti, nego u tome što njime upravljaju njegov želudac i grkljan, koji ne mogu jednako da cene ovsenu kašu i dimljenu piletinu. Greh je što čovek služi svom trbuhu, a ne Hristu.

Treće, čak i oni koji se odluče da poste ne razumeju uvek pravilno post. U svesti čoveka koji posti često preovladava predstava o postu kao o dugu ili žrtvi Bogu, a ne kao o sredstvu oslobođenja i zbliženja sa Hristom. Bez obzira na to što u učenjima pravoslavnih svetih otaca postoji poređenje Velikog posta sa desetkom, koji svaki čovek daje Bogu u okviru jedne godine, ipak osnovna funkcija posta je oslobođenje čoveka.

Stupajući u Veliki post hrišćanin treba da se raduje tome što će manje misliti o hrani. O tome kako da je spremi, jer posna jela treba da budu maksimalno jednostavna, o pranju sudova, kojih treba da bude znatno manje, o tome gde naći pare za kupovinu mesa i mlečnih proizvoda, koji stalno poskupljuju. Čovek koji posti uopšte treba dvaput manje da posećuje samoposluge i bakalnice. Ako vi postite i svaki dan s pogledom punim brige posmatrate rafove u samoposluzi i mislite: «Šta ću danas da skuvam?», znači da je vaš post besmislen ili krajnje neefikasan. To je kao kada biste otišli na odmor i umesto da se kupate i sunčate, nastavili da radite i sedite u hotelskoj sobi.

Četvrto, da post ne bi bio prosto dijeta, čovek koji posti mora obavezno više vremena da posveti molitvi. Bogosluženja za vreme Velikog posta nas prosto pozivaju na to. Ona su prožeta prizivima i razmišljanjima o pokajanju, borbi sa grešnim strastima i milosrđu Boga prema čoveku. Prve nedelje Velikog posta čita se predivni i dubokomisaoni kanon Prepodobnog Andreja Кritskog, koji podstiče onoga ko se moli na posebno pokajničko raspoloženje. Liturgija Preosvećenih Darova pruža hrišćaninu mogućnost da srcem oseti čovekoljublje i veliko milosrđe Hrista prema čoveku – izmučenom, iznurenom od greha i sujete. Sve to je neizostavni deo posta, bez kojeg bi period Velikog posta bio besmislen i neizdrživ teret.

Ipak, mnogi mogu pravedno da istaknu da im uveliko nedostaje slobodnog vremena. Stalno su zauzeti na poslu, a ono vremena što preostane posvećuju porodici i odmoru pred novim radnim danom.

Pomenuti problem može biti rešen uz pomoć informacionog posta. Sudeći po statistici, prosečni stanovnik naše države svaki dan na internetu provodi oko tri sata- A ako tome pridodamo i gledanje TV emisija i čitanje štampe, ispada da trećinu svog dana troši na razne informacije. To se smatra odmorom, što je veoma sporna tvrdnja. U stvari, čovek dodatno sebe opterećuje emocionalno, psihički i duhovno, puneći svoju glavu informacijama, koje ga se često uopšte lično i ne tiču.

Ako za vreme Velikog posta čovek koji posti barem na polovinu smanji vreme koje odvaja na informacije, primetiće da će mu ostati dosta slobodnog vremena za molitvu. I posle završetka radnog dana neće žuriti da se smesti ispred televizora, kako bi odgledao još jednu epizodu popularne serije ili saslušao beskonačne i besmislene sporove i gatanje političkih analitičara o svetloj budućnosti, već će sa trepetom poći u hram i razgovarati sa Bogom o svojim problemima i o svojoj duši.

Na taj način Veliki post neće biti teški teret, koji je moguće ili preživeti, stegnuvši srce i stisnuvši zube, ili prosto odbaciti kao glupost verskih fanatika. Veliki post će postati zavetni ključ, kojim ćemo otvoriti kovčeg sujete i privrženosti grehu u kojem su zatočeni savremeni ljudi. Da bismo se radovali Vaskrslom Hristu, moramo i sami vaskrsnuti.