Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Dušan Dojčinović: Razgovor s Tomislavom N. Cvetkovićem

RAZGOVOR S TOMISLAVOM N. CVETKOVIĆEM

Kao da čuh glas srodne duše po peru shvatih da sam sanjao ceo ovaj razgovor s Tomislavom N. Cvetkovićem!

 

– A? A? – majka je odsutno ponavljala jedno te isto slovo, na moje informacije spolja.

razgovor s tomislavom

Imao sam u rukama tako dobro opremljenu knjigu Tomislava N. Cvetkovića „Pukotine“, iz 1979. godine. Zelene korice, bela slova, ćirilični font…

– Sa Tomislavom N. Cvetkovićem si razgovarao?

– Ha-ha-ha. Ma ne bre, sa Srđanom, radio voditeljem sa S3 radija, lepo sam okrenuo 011-40-40… Dao odgovor na pitanje, šta bih radio da sam kojim slučajem sad otišao u penziju.

– I? I? – majka će.

– Isto što i sada mama, čitao knjige, slušao radio, šetao…

– Kako nas slušaš? – pita me voditelj.

– Preko D3 kanala, kažem mu.

– SBB kablovska, znači!?

– Ovde Dušan iz Leskovca

– Sve najbolje! Prijatno!

Mojoj majci je sve teže po triput jedno te isto udenuti u uvo…

Isti Dobrosav Turović! Na fotografiji mislim na koricama knjige iz 1979. godine.

– Je l’ to komšija!?

– Da! Da! Pesniče! – tako me je uvek zvao i još dok je službovao u internatu.

Dobrosav je znao svima lepo i uredno da se javi… Dobro sad, voleo je i da popije. Jednom sam išao da mu kupim, vino il’ pivo, ne sećam se… Bio sam baš mlad. Te moje pesme, znao je da ispravi kao šnajderka – cic, pa mic po mic, od moje pesme ostane minić, precrta…

– I! I ti je nepotrebno u pesmama!

I, jer!

– Dobro, dobro čika Dobrosave – aminovao sam više nego što sam potvrđivao, jer svi su verovali rečima jednog hroničara i istoričara Pustorečkog kraja, koji je iznedrio sve svoje junake sa psihološkim crtama i genima u svojim knjigama.

Dobrosav Turović je bio na televiziji kada je bilo samo dva programa, u zemlji u onoj SFRJ. I to dobrih dvadeset, trideset minuta, ne sećam se više davno je bilo, ali onako čio vedar i nasmejan, baš kao Tomislav N. Cvetković, bio je svetski čo’ek, čovek svetskog renomea i glasa, i tu laskavu titulu su mu ako se ne varam doneli baš u Americi, USA.

To sam jednom čuo na jednoj književnoj večeri, a Tomislav N. Cvetković, onako naočit, koncizan, glasan i prek, sedi u čelu na jednoj književnoj večeri i gleda u mene!

– Dojčinoviću!

Mislim mene da proziva, ja skočim kao poparen, a on se obraća ustvari Mihajlu Dojčinoviću. Pesniku.

– Znaš šta ne valja u tvojim pesmama!?

Kao da se on to već meni obraća.

– To što si previše patetičan.

– Pijem u maniru iskusknog alkoholičara!

– Gde nađe taj alkoholičarski naziv!? Ti si još mlad.

– Znam, znam! Ukazao mi je na to i čika Dobrosav Turović.

– I? I? – poče on da me zapitkuje poput moje majke.

I ja onako odsutno što se kaže, ni da beknem, proslovim reč, suprotstavim mu se. Kako sam umeo sa urednicima. U Domu kulture, urlao, stresirao se, bezveze, jer moje pesme koje sam napisao u tom vremenu i jesu bile najbolje, ali u plejadi književih imena, koja sa pravom nose taj epitet, ljudi od pera, moje pesme to nisu zaslužile.

Onda su neki Botko i Zorica te pesme u fascikli koju im je Ljilja dala, zaturili negde.

– Nisu još za knjigu!

Bili su koncizni, baš kao i Toma N. Cvetković, na književnim večerima.

– Niko me ne pominje više! – obraća mi se opet Tomislav N. Cvetković

– Pa kako da te ne pominje, evo ja!

– Šta ti, kad nije Dušan Janjić ili Dimitrije Tasić.

– Da su živi i zdravi! I oni su… I oni su se dugo bavili tvojim radovima, jedno vreme Dimitrije Tasić u časopisu „Naše stvaranje“, a potom i čika Duško Janjić u časopisu „Alijansa“.

– E, lažeš me!

– Stvarno, što bih te lagao, Tomislave?

Uvek sam bio iskren sa svojim pesmama i ovako, jer to je potrebno za dobru pesmu.

– Baš tako, iskrenost i emocija.

I zadrža se za grudi Tomislav N. Cvetković.

– Šta vam je!? Šta vam je?

Čovek zgrči vilicu i zube, pa ispusti dah.

Klonuo onako kao da se stropošta, na moje grudi, na književnoj večeri, u biblioteci.

I mene zabole u grudima, da l’ zbog kiseline u želucu ili zbog plombiranog zuba, kome su već tri puta umrtvljivali živac. A boli, boli na promenu vremena.

– Ništa me ne boli! Ništa me ne boli.

Kao da čuh glas srodne duše po peru Tomislava N. Cvetkovića i shvatih da sam sanjao ceo ovaj razgovor s Tomislavom N. Cvetkovićem!

1 komentar

Ostavite komentar