RAZGOVOR S TOMISLAVOM N. CVETKOVIĆEM
Kao da čuh glas srodne duše po peru shvatih da sam sanjao ceo ovaj razgovor s Tomislavom N. Cvetkovićem!
– A? A? – majka je odsutno ponavljala jedno te isto slovo, na moje informacije spolja.
Imao sam u rukama tako dobro opremljenu knjigu Tomislava N. Cvetkovića „Pukotine“, iz 1979. godine. Zelene korice, bela slova, ćirilični font…
– Sa Tomislavom N. Cvetkovićem si razgovarao?
– Ha-ha-ha. Ma ne bre, sa Srđanom, radio voditeljem sa S3 radija, lepo sam okrenuo 011-40-40… Dao odgovor na pitanje, šta bih radio da sam kojim slučajem sad otišao u penziju.
– I? I? – majka će.
– Isto što i sada mama, čitao knjige, slušao radio, šetao…
– Kako nas slušaš? – pita me voditelj.
– Preko D3 kanala, kažem mu.
– SBB kablovska, znači!?
– Ovde Dušan iz Leskovca
– Sve najbolje! Prijatno!
Mojoj majci je sve teže po triput jedno te isto udenuti u uvo…
Isti Dobrosav Turović! Na fotografiji mislim na koricama knjige iz 1979. godine.
– Je l’ to komšija!?
– Da! Da! Pesniče! – tako me je uvek zvao i još dok je službovao u internatu.
Dobrosav je znao svima lepo i uredno da se javi… Dobro sad, voleo je i da popije. Jednom sam išao da mu kupim, vino il’ pivo, ne sećam se… Bio sam baš mlad. Te moje pesme, znao je da ispravi kao šnajderka – cic, pa mic po mic, od moje pesme ostane minić, precrta…
– I! I ti je nepotrebno u pesmama!
I, jer!
– Dobro, dobro čika Dobrosave – aminovao sam više nego što sam potvrđivao, jer svi su verovali rečima jednog hroničara i istoričara Pustorečkog kraja, koji je iznedrio sve svoje junake sa psihološkim crtama i genima u svojim knjigama.
Dobrosav Turović je bio na televiziji kada je bilo samo dva programa, u zemlji u onoj SFRJ. I to dobrih dvadeset, trideset minuta, ne sećam se više davno je bilo, ali onako čio vedar i nasmejan, baš kao Tomislav N. Cvetković, bio je svetski čo’ek, čovek svetskog renomea i glasa, i tu laskavu titulu su mu ako se ne varam doneli baš u Americi, USA.
To sam jednom čuo na jednoj književnoj večeri, a Tomislav N. Cvetković, onako naočit, koncizan, glasan i prek, sedi u čelu na jednoj književnoj večeri i gleda u mene!
– Dojčinoviću!
Mislim mene da proziva, ja skočim kao poparen, a on se obraća ustvari Mihajlu Dojčinoviću. Pesniku.
– Znaš šta ne valja u tvojim pesmama!?
Kao da se on to već meni obraća.
– To što si previše patetičan.
– Pijem u maniru iskusknog alkoholičara!
– Gde nađe taj alkoholičarski naziv!? Ti si još mlad.
– Znam, znam! Ukazao mi je na to i čika Dobrosav Turović.
– I? I? – poče on da me zapitkuje poput moje majke.
I ja onako odsutno što se kaže, ni da beknem, proslovim reč, suprotstavim mu se. Kako sam umeo sa urednicima. U Domu kulture, urlao, stresirao se, bezveze, jer moje pesme koje sam napisao u tom vremenu i jesu bile najbolje, ali u plejadi književih imena, koja sa pravom nose taj epitet, ljudi od pera, moje pesme to nisu zaslužile.
Onda su neki Botko i Zorica te pesme u fascikli koju im je Ljilja dala, zaturili negde.
– Nisu još za knjigu!
Bili su koncizni, baš kao i Toma N. Cvetković, na književnim večerima.
– Niko me ne pominje više! – obraća mi se opet Tomislav N. Cvetković
– Pa kako da te ne pominje, evo ja!
– Šta ti, kad nije Dušan Janjić ili Dimitrije Tasić.
– Da su živi i zdravi! I oni su… I oni su se dugo bavili tvojim radovima, jedno vreme Dimitrije Tasić u časopisu „Naše stvaranje“, a potom i čika Duško Janjić u časopisu „Alijansa“.
– E, lažeš me!
– Stvarno, što bih te lagao, Tomislave?
Uvek sam bio iskren sa svojim pesmama i ovako, jer to je potrebno za dobru pesmu.
– Baš tako, iskrenost i emocija.
I zadrža se za grudi Tomislav N. Cvetković.
– Šta vam je!? Šta vam je?
Čovek zgrči vilicu i zube, pa ispusti dah.
Klonuo onako kao da se stropošta, na moje grudi, na književnoj večeri, u biblioteci.
I mene zabole u grudima, da l’ zbog kiseline u želucu ili zbog plombiranog zuba, kome su već tri puta umrtvljivali živac. A boli, boli na promenu vremena.
– Ništa me ne boli! Ništa me ne boli.
Kao da čuh glas srodne duše po peru Tomislava N. Cvetkovića i shvatih da sam sanjao ceo ovaj razgovor s Tomislavom N. Cvetkovićem!
Tako je to bilo…