Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Eksplozija u Smederevu 1941. – strašna tragedija o kojoj se malo zna

SRPSKA HIROŠIMA

U Smederevu je 5. juna 1941. došlo do ogromne eksplozije skladišta municije, koja je srušila veći deo grada, usmrtivši između 2.500 i 4.000 ljudi. Eksplozija u Smederevu je jedna od teških nesreća čiji su uzroci do danas ostali nerasvetljeni.

 

Posleratna komunistička vlast prikrivala je istinu o strašnoj tragediji koja je zadesila Smederevo ‒ da li zbog sumnji da su komunisti diverzijom izazvali ovu eksploziju, ili zbog činjenice da je grad obnovljen zahvaljujući, pre svega, naporima Dimitrija Ljotića, ili nečeg trećeg… Ovaj tekst predstavlja sećanje i dug prema žrtvama smederevske tragedije.

eksplozija u smederevu
Razoreni voz u eksploziji

Naredbom okupacionih vlasti, smederevska tvrđava je 1941. godine određena za ropotarnicu ostataka vojne sile Kraljevine Jugoslavije. Dunavom, sa istoka i zapada, vozovima od Skoplja, Niša i Kragujevca, starim Carigradskim drumom, zapregama i kamionima, dovoženo je na tone odbačenih sanduka municije, granata, burad sa barutom, kojih je bilo na vagone, eksplozivna puščana municija, avionske bombe, granate, parafin, puške, mitraljezi, topovi, zaprežna vozila, pontonski čamci i vojnička odela. Osim toga, uskladišteno je i preko 1000 buradi od po 200 litara benzina.

Tvrdilo se da je tvrđava bila prepuna eksplozivnog materijala, jer Nemci nisu odvajali dovoljno brodova za transport. Verovatno im se nije žurilo. Istovar iz vagona i utovar u brodove vršili su ratni zarobljenici. Oni su svedočili da se barut često prosipao iz buradi, kao i benzin, te je zemlja u gradu bila gotovo impregnirana eksplozivom.

Na tom mestu je eksplodiralo oko 400 vagona zaplenjene municije. Udarni talas kretao se 5000 metara u sekundi i imao je jačinu kao manja atomska bomba. Smederevo je prozvano srpskom Hirošimom! Neko je kasnije proračunao da je unutar kamenih zidina bilo deset miliona konjskih snaga razorne moći. Kao atomska bomba!

Petog juna1941. u 14 časova i 14 minuta, pod do danas nerazjašnjenim okolnostima, odletelo je u vazduh skladište eksploziva u Đurđevoj tvrđavi. U jednom trenu život je izgubilo između 2500 i 4000 ljudi, a oko 5000 je bilo ranjeno. Prvu procenu broja poginulih dala je nemačka komanda u Beču: 4000. Broj žrtava je, vremenom, kontinuirano smanjivan, ali to se odnosi na stanovništvo Smedereva i okoline, dok je broj postradalih Nemaca, kojih je toga trenutka u gradu bilo više hiljada jer su se spremali za odlazak u rat na Sovjetski Savez, takođe nepoznat. Nemci su svoje mrtve odnosili i sahranjivali u Nemačkoj. (Ti podaci verovatno negde postoje u nemačkim arhivama.) Broj žrtava nikada nije utvrđen, niti je država preduzimala istragu o tome; jednom rečju, stradanja srpskog naroda su u celom 20. veku malo koga brinula, što nam govori o tome da dugo imamo tuđine za vladare. Od 2400 ku­ća, sa­mo 25 ni­je ošte­će­no, dok su ku­će u preč­ni­ku od de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od tvr­đa­ve po­ru­še­ne do temelja, po­da­ci su ta­da­šnje ko­mi­si­je za ob­no­vu Sme­de­re­va. Stra­vič­na eks­plo­zi­ja muni­ci­je ko­ja je u to vre­me la­ge­ro­va­na u drev­nom zda­nju Bran­ko­vi­ća na­pra­vi­la je na tom me­stu kra­ter preč­ni­ka pe­de­set i du­bi­ne oko de­vet me­ta­ra, a na grad se sru­či­lo najma­nje če­ti­ri hi­lja­de to­na ka­me­na iz zi­di­na tvr­đa­ve. Prozorska stakla su se rasprsla i u naseljima na obodu Smedereva.

Podrhtavanje tla nalik zemljotresu osetilo se u Velikoj Plani, Beloj Crkvi, Vršcu i Beogradu!

Najveća ravničarska tvrđava u Evropi je zadobila rane koje ni do danas nisu izlečene. Vlada Milana Nedića je obrazovala Komisiju za obnovu koja je postupno obnovila grad, uz masovan rad dobrovoljaca iz cele Srbije. Do 1943. grad je obnovljen. Najviše su pomogli dobrovoljci, studenti i učenici, ali i Nemci i dve jevrejske zajednice sa oko 500 ljudi. Štampane su i poštanske marke sa doplatom za obnovu Smedereva. Na čelo komiteta za obnovu Smedereva biva postavljen Dimitrije Ljotić (koji je dobar deo mladosti proveo u Smederevu) i koji uspeva da sanira štetu koliko-toliko. Ljotić, advokat iz Smedereva i predsednik Jugoslovenskog narodnog pokreta „Zbor“, obraća se omladincima svog predratnog pokreta, i na njegov poziv oni se odazivaju i organizuju Dobrovoljnu radnu službu. Danima, uz najveće napore i požrtvovanje, ličnu opasnost zbog mogućnosti izbijanja epidemije tifusa i kolere, Radna služba je otkopavala leševe već u raspadanju. Ovi omladinci, ponajviše gimnazijalci i studenti, mnogi među njima izbeglice iz raznih delova Jugoslavije, odigraće uskoro još jednu ulogu koju im je sudbina dodelila, isto tako sa puno časti i samoodricanja. Svakako treba reći da su humanitarnu pomoć iz vazduha bacali avioni svih zemalja, a Nemci su na svakom koraku u gradu na trenutak pomagali stanovništvu i povređenima, kao da nisu bili okupatori. Kažnjavali su pokušaje pljačke i zavodili red kod organizovanja otkopavanja ruševina.

Očevici govore da je u gradu slika nakon eksplozijebila stravična. Ranjeni i mrtvi ljudi na sve strane, preko njih kamenje, otkinuti udovi, neko ostao bez očiju, a na pokidanim žicama ili iščupanim armaturama od gvožđa visili su ugljenisani ljudski leševi, sagoreli i smanjeni kao lutke. Neki su kasnije umirali od posledice tih povreda (sahranjivani su na zapadnoj strani stare crkvice na groblju iznad kosturnice u brdu). Umirali su tokom cele godine, i kasnije, a mnogi koji su preživeli, od šoka su sišli s uma. Žene koje su tada bile trudne neke su izgubile bebe, a neke rodile sumašedšu decu, koja nisu imala sve udove ili nisu mogla da govore. Novonastanjeni Smederevci su posle Drugog svetskog rata često preko ovakvih svojih komšija saznavali da se u gradu desila tragedija. Komunistička vlast je na dan 5. juna razgonila narod koji se okupljao da zapali sveće mrtvima. Srpske žene u crnom terane su i batinama, na prostoru između crkve i tvrđave nisu smele ni da se zadržavaju, ni da oplakuju svoje žrtve, tako da o nekom popisivanju imenā nije bilo ni govora. Ta činjenica najviše tereti komuniste da su morali da imaju udela u tome. Da li sami ili u saradnji sa nekim, otkriće se jednom…

Četvrtak, 5. jun 1941, osvanuo je u Smederevu bez ijednog oblačka. Četvrtak je odvajkada pijačni dan u Smederevu, sedištu Dunavske banovine, gradiću koji je tada brojao 11000 duša. Seljaci tog dana iz okolnih sela dolaze u grad. Trgovalo se na tezgama i u radnjama, žurilo se da se potroše obezvređeni dinari stare Jugoslavije. Drugi su pak dolazili iz okolnih opština sa džakovima starih moneta, da bi ih u bankama zamenili za nove Nedićeve dinare. Toga dana đacima smederevskih osnovnih i srednjih škola podeljena su svedočanstva, ali ne kao što je to bilo uobičajeno prethodnih godina, na Vidovdan, a uči­te­lji iz sre­za po­zva­ni su da pri­me pla­tu. Sedamna­est glu­ma­ca Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta iz No­vog Sa­da go­sto­va­lo je u gra­du na Duna­vu i svi su ov­de na­stra­da­li; među njima i sin jedinac budućeg predsednika srpske Vlade Milana Nedića, sa trudnom suprugom.

Petog juna 1941. godine u 14 sati železnička stanica je bila prepuna putnika, jer se tih godina u fabrikama i preduzećima radno vreme prve smene završavalo u dva popodne, a voz prema Velikoj Plani, koji je odvozio radnike u pomoravska sela, polazio je u 14:12 sati. Između stanice i tvrđave nalazio se ringišpil koji je radio i zabavljao decu i omladinu. Na že­le­znič­koj sta­ni­ci, is­pred sa­me tvr­đa­ve, stajao je put­nič­ki vo­z 4714 za Ve­li­ku Pla­nu, ko­ji je po re­du vo­žnje tre­ba­lo da kre­ne dva minuta pre tra­ge­di­je. U telegramu upućenom iz Železničke stanice Smederevo komesaru Srpske državne železnice 9. juna 1941. piše da je iz ruševina izvađeno šesnaest vagona i dve lokomotive, a da je još devet vagona pod ruševinama. Prema pomenutom telegramu, kompozicija je imala najmanje dvadeset pet vagona sa više od 2000 putnika. Zbog gužve i pre­ko­broj­nih put­ni­ka voz je ka­snio, ka­ko bi se pri­ka­či­la još jed­na lokomotiva. Na­ža­lost, svi ko­ji su se ti­ska­li da u žur­bi na­pu­ste Sme­de­re­vo, igrom sud­bi­ne, za­u­vek su osta­li u nje­mu; samo je šesnaestoro ljudi pukim slučajem preživelo kataklizmu.

Baš kada je voz trebalo da krene, u tvrđavi je počelo nešto da se dimi; oko 14:12 iz tvrđave se najpre čula paljba puščane municije, zatim pojedinačne eksplozije granata, grmelo je, sevalo, počelo da tutnji, da bi se oko 14:14 sve pretvorilo u pakao… Jačina eksplozije je bila tolika da je srušila dve gradske kule i deo tvrđavskog platna prema železničkoj stanici, odnosno prema smederevskoj varoši. Mašinovođa Andrija Pisler je dohvatio regulator. Lokomotive su zašištale. Voz je krenuo. Odjednom je nastupio smak sveta. Kompozicija se raspala, delovi voza su poleteli u nebo…

Miša Jovanović (93) svedoči kako je samo čudom preživeo: „Kao da je počeo smak sveta. Dan se pretvorio u gustu pomrčinu… Na stanici su vagoni leteli kao plastične igračke… Omladina se vozala na ringišpilu (koji je bio u blizini tvrđave), pa su mnoge našli mrtve u korpama, stotinama metara dalje“, priseća se Miša Jovanović (93), član Komisije za obnovu Smedereva koju je osnovala vlada Milana Nedića, koji je petnaestak minuta pre eksplozije napustio kafanu „Solun“ u blizini stanice. Tada je u lokalu poginula čitava četa Nemaca, odnosno svi gosti…

Računa se da je Smederevu toga dana bilo pet hiljada ljudi koji su došli iz drugih mestā. Da je voz krenuo po redu vožnje, kako je to činio do tada, iako je bila okupacija, žrtava bi bilo daleko manje. Međutim, voz je kasnio dva minuta. (Sada se ovaj događaj svake godine na taj dan obeležava pi­skom lo­ko­mo­ti­ve na že­le­znič­koj sta­ni­ci, sirenama i lu­pa­njem cr­kve­nih zvo­na, sva­ke go­di­ne 5. juna tač­no u 14:14 sa­ti grad se na tre­nu­tak „pa­ra­li­še“ u znak se­ća­nja na žr­tve tra­ge­di­je.) Godišnjicu eksplozije u Smederevu obeležava crkva parastosom žrtvama kod spomen-kosturnice na Starom groblju, te polaganjem venaca na spomenik nastradalima kod železničke stanice i komemorativnim skupom na kome učestvuju Crkveni hor i učenici Gimnazije. Ovo skromno obeležavanje tragedije počelo je 1981, kod spomenika žrtvama u blizini železničke stanice koji je napravio smederevski vajar, Selimir Jovanović, koji je i sâm preživeo ovu tragediju.

Grad je nakon eksplozije zamro i bio toliko opustošen da se razmišljalo da bude napušten i podignut na nekom drugom mestu; iako je drevna građevina despota Brankovića ublažila udar, centar grada je bio sravnjen sa zemljom.

Dan se­ća­nja na žr­tve eks­plo­zi­je naj­pre je na­zvan „Za­vet­ni dan“, po ide­ji ta­da­šnjeg kome­sa­ra za ob­no­vu gra­da Di­mi­tri­ja Ljo­ti­ća. Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta pa sve do 1981. go­di­ne do­ga­đaj je no­sio na­ziv „5. jun“, a od ta­da do da­nas „Dan ne­za­bo­ra­va“. Na spomen-kosturnici na Starom groblju, koju je projektovao Aleksandar Deroko, upisano je 485 imena, a oko 250 žrtava bez imena sahranjeno je u zajedničku grobnicu. Žrtve u vozu, koje je rodbina iz okoline prepoznala, sahranjene su u mestima odakle su. Spiska poginulih uglavnom nema.

Šta se zapravo dogodilo?

Prva verzija

Do današnjeg dana enigma nije rešena. Najčešća i najduže upotrebljavana je verzija da je do eksplozije došlo samozapaljivanjem eksploziva zbog velike vrućine. Međutim, tog dana temperatura je iznosila 26 stepeni i od te toplote nije moglo da dođe do „samozapaljenja“.

Negde je izneto i ovakvo mišljenje: da je do zapaljivanja došlo usled nemačkog nemara. Sa jednog od zarobljenih topova nije skinut uveličavajući optički uređaj. Usled aljkavog i grubog lagerovanja dogodilo se da je taj uređaj (jednim svojim delom podseća na snajpersko kućište) bio olabavljen i pod kosim uglom u odnosu na top. S obzirom na to da se on ponaša kao lupa (stvara žižu na određenoj daljini) dogodilo se da je žiža učinila svoje.

Navodno se ova verzija nije nigde pominjala od strane Nemaca jer su oni veoma držali do ugleda svoje vojske, stoga su se trudili da to zataškaju kako znaju i umeju. O tom mogućem uzroku se saznalo slučajno, na suđenju generalu Leru, koji je to usput ispričao. Na slikama pre eksplozije se zaista vide poređani topovi, i municija pored, što pokazuje da je do paljenja municije moglo doći efektom sočiva.

Ova verzija ima svoje nedostatke. Na prvoj slici posle eksplozije se vidi poveći krater, što pokazuje da je do glavne eksplozije došlo ispod zemlje. Po izjavama svedoka, prvo je došlo do manjih eksplozija puščane municije, pa topovske, da bi posle dva minuta eksplodirao i barut. Pošto se eksplozija municije čula izvan zidina, vrlo je moguće da je do požara došlo prvo na otvorenom, da bi se brzo proširio i ispod zemlje. Da li je bilo (da li ih ima?) laguma ispod tvrđave? Nismo pronašli taj podatak, ali je činjenica: „Na prvoj slici posle eksplozije se vidi poveći krater, što pokazuje da je do glavne eksplozije došlo ispod zemlje“… To nas dovodi do zaključka da je moglo biti laguma ispod tvrđave. Smederevska tvrđava je po tipu „vodena“ tvrđava (osnovu fortifikacione odbrane čine dva prirodna i jedan veštački vodotok), ali nijedan temelj ovog kolosalnog zdanja nije bio u samoj vodi, tako da je izvesno da graditelji nisu imali mnogo problema sa podzemnim vodama. Čak i da nisu postojali lagumi, i JKV (koja je tu lagerovala svoja ubojna sredstva) i Nemci morali su da po inženjerskim pravilima zaštite i ukopaju razorni materijal.

Druga verzija

Druga verzija je da je tragediju izazvala akcija britanske avijacije. Ta verzija je najmanje verovatna, jer Englezi u to vreme nisu mogli da brane ni svoje nebo, a kamoli da izvode takve ofanzivne akcije.

Treća verzija

Sumnja koja je decenijama lebdela, a nikada do kraja nije izrečena, pada i na ilegalne diverzantske grupe koje su komunisti u okolini Smedereva obučavali i pre početka rata. Instruktori su bili Miloš Matijević, David Pajić, Mustafa Golubić …

Treba imati u vidu da je pre 22. juna 1941. bila stroga partijska disciplina. Pripadnici Jugoslovenske komunističke partije Jugoslavije i sovjetskih obaveštajnih agenata naterani su da se uzdrže od neprijateljske akcije protiv Nemaca, tako da, ako se poštovala partijska disciplina, trebalo bi da bude nemoguća; ali kasnije ćemo ipak izneti neke podatke koji ukazuju da je i moguća .

„Zapaljeno je najveće skladište benzina koje su Nemci imali u Jugoslaviji“, slavodobitno će biti obznanjeno avgusta 1941. u biltenu Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske. Informaciju je objavio lično Josip Broz, glavni i odgovorni urednik tog biltena. Mrtvi civili nisu ni brojani, ni pomenuti.

Indicije da je diverzija u Smederevu bila delo „naših ljudi“ mogu se naći i u telegramu koji je Josip Kopinič poslao iz Zagreba „Dedu“ (Kominterni). U Moskvi, mogu se naći u „Sabranim djelima Josipa Broza“, mogu se naći kod Mome Markovića, narodnog heroja, u knjizi „Srbija u ratu i revoluciji od 1941. do 1945“, mogu se naći kod Vladimira Dedijera

Postoje i ovakve tvrdnje: da je Tito namerno obavio diverziju da bi uklonio svog glavnog suparnika Mustafu Golubića, generala NKVD kojeg je lično Staljin poslao u Jugoslaviju da ukloni Tita i digne ustanak pod okriljem Sovjetske Rusije. Pojavila se informacija je da je Mustafa Golubić organizovao eksploziju municije u Smederevu. Otvoren je njegov arhiv i neko sigurno ima uvid u to pitanje.

Mustafa Golubić ‒ Mujka (1891‒1941) bio je jedan od najvećih sovjetskih obaveštajaca. Rođen je u Stocu. Otac mu je bio Muhamed, a majka Nura. U Sarajevu je završio pet razreda gimnazije, a onda nastavlja školovanje u Beogradu. Dobio je stipendiju vlade Kraljevine Srbije da studira pravo u Ženevi. Bio je pripadnik „Mlade Bosne“, koja je u stvari bila deo terorističke organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, poznate i kao „Crna ruka“, kojoj je na čelu bio pukovnik Dragutin Dimitrijević – Apis. Neki istoričari smatraju da je Mustafa Golubić bio stvarni mozak Sarajevskog atentata na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda. Kao srpski vojnik, učestvovao je u Prvom balkanskom ratu. Iz tog rata izlazi kao narednik srpske vojske, bogatiji za orden „Miloša Obilića“ za hrabrost, a kojim ga je lično odlikovao tadašnji prestolonaslednik, princ Aleksandar Karađorđević. I u Prvom svetskom ratu Mustafa Golubić je bio aktivni pripadnik srpske vojske, s kojom prelazi Albaniju. U Solunu je bio desna ruka pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Kada su Karađorđevići odlučili da uklone neugodnog svedoka, pukovnika Apisa, organizovana je farsa od sudskog procesa, koji je ostao zabeležen i zapamćen kao „Solunski proces“. Sudsko veće je odlučilo da pozove Mustafu Golubića da svedoči protiv pukovnika Apisa, a ovaj je to najenergičnije odbio. Zbog toga je dobio kaznu jednogodišnjeg zatvora. Odležao je nekoliko meseci, a onda je nečasno izbačen iz srpske vojske. Posle rata odlazi u Beograd.

Mustafa Golubić je postao član Komunističke partije Jugoslavije u Beču 1922. godine. Pošto su u to vreme svi komunistički pokreti u Evropi bili povezani sa Komunističkom partijom, odnosno boljševicima Sovjetskog saveza, on je uz saglasnost svojih partijskih drugova stupio u sovjetsku tajnu službu. Pozvan je u Moskvu 1937. godine, gde je završio školovanje za vrhunskog špijuna, a nakon toga je dobio visoku poziciju u Četvrtom odelu GPU (Gosudarstvennoe političeskoe upravlenie), tačnije u zloglasnoj komunističkoj policiji. Zašto zloglasnoj? Upravo zato što je Četvrti odel bio zadužen za uklanjanje ili likvidiranje svih komunističkih političkih kadrova koji nisu bili po volji Kominterne, a posebno po volji Staljina. Radi podsećanja, reč „Kominterna“ je skraćenica od Komunistička internacionala. To je bila takozvana Treća internacionala, osnovana 1919 godine. Četvrti odel GPU je u Moskvi pod rukovodstvom general-lajtnanta Pavela Ivanoviča Berzina oformio tajnu organizaciju „Crveni kamerni orkestar“. Pavel Ivanovič Berzin je za vreme Oktobarske revolucije bio komandant najelitnijeg Estonskog bataljona koji je bio zadužen za bezbednost Vladimira Iliča Lenjina, a inače je bio najveći ekspert za eksplozive, atentate, sabotaže i diverzije. Za koordinatora te organizacije u Beogradu lično je Staljin postavio Mustafu Golubića, sa striktnim zadatkom da iznutra uništi frakciju komunista okupljenih oko Josipa Broza Tita. Mustafa je došao u okupiranu Jugoslaviju sa zadatkom da likvidira Tita i da na licu mesta organizuje ustanak pod vođstvom Sovjetskog saveza i Staljina.

U Istorijskom arhivu Beograda je 1991. godine otvoren dosije sa dokumentima koji su definitivno razrešili sve okolnosti smrti Mustafe Golubića. Radi se o originalnim zapisnicima sa saslušanja koje je komanda Gestapoa za Beograd i Srbiju sprovela nad njim, te dokumenti o presudi i izvršenju smrtne kazne. Nemci su ga zatekli, verovatno po nečijoj prijavi, u kući Tihomira Višnjevca, Mirijevski put 97. Imao je lažne dokumenta ime Luke Đerića (Gestapo-dosije UDBB-193, BDS). Mustafa Golubić je uhapšen dva dana nakon diverzije u skladištu u Smederevu, gde su on i Mate Vidaković 5. juna 1941. godine uništili svu municiju koju su Nemci uskladištili u Smederevskoj tvrđavi.

Šta je o aktivnostima Britanaca javljao Mustafa Golubić Moskvi?

Mustafa Golubić centrali Crvenog orkestra u Moskvi javlja o delatnostima britanskih obaveštajaca u Beogradu. „U sastavu Britanske ambasade u Beogradu radi obaveštajni centar Intelidžens servisa s kapetanom Tomom Mastersonom na čelu. Njegov manji obaveštajni punkt vodi direktor Astre u Bukureštu. Zbog izvanrednih uspeha tokom poslednje dve godine, dogurao je do pukovničkog čina. Planira da u slučaju rata izvede dve diverzije na Đerdapu. Ima na vezi kapetana Bila Hadsona koji se sada nalazi na planini Raduša u Bosni i pukovnika Stenlija Bejlija, suvlasnika rudnika Trepča.“

Četvrta verzija

Neki ruski istoričari su izneli ovakvo mišljenje: britanska ambasada do kraja tridesetih godina postala je centar ilegalne propagande i subverzivne aktivnosti u širokom području uticaja, koje je pokrivalo ne samo Jugoslaviju, nego i Rumuniju, Grčku, Bugarsku, pa čak i neke oblasti evropske Turske. Englezi su u sklopu diplomatske pošte pridodali i 50-80 kg hermetički zatvorene kante sa eksplozivom! Ciljevi engleske „subverzije“ su bili koncentrisani u gradovima na Dunavu i ugroženim mestima.

Deo eksploziva koji nije iznet iz britanske ambasade nađen je kod njihovih kolega iz američke ambasade, koji su se evakuisali brzo, ne otklonivši te tragove sa sobom, a koji su nađeni prilikom istrage Gestapoa i Specijalne srpske policije. Ta ambalaža, odnosno delovi baš takvih kanti, nađeni su na nekoliko mesta u malim komadima u tvrđavi. U organizaciji ove sabotaže isprepletani su profesionalci i diletanti. Takva kombinacija odlučnosti i bezobzirnosti rezultirala je tragedijom 5. juna 1941. u Smederevu.

Razaranja Smedereva kroz vreme

Srednji vek

Mada je smederevski utvrđeni grad bio sagrađen u doba kada se već uveliko koristilo vatreno oružje, njegove zidine su sa lakoćom izdržavale pokušaje razaranja tokom srednjeg veka. Doduše, tada se svaki od osvajača starao da grad iznova utvrdi za sopstvene svrhe, i ukloni slabosti koje je sam uočio tokom opsade. I zaista, tvrđava je bila savršeno očuvana sve do svetskih ratova u „civilizovanom“ dvadesetom veku.

Prvi svetski rat

Prvo značajnije razaranje smederevskom gradu je doneo Prvi svetski rat. Nalazeći se na važnom strategijskom mestu prilikom prodora na istok (Drang nach Osten) Austrijanaca i Nemaca preko Dunava 1914. i 1915. godine, smederevsko područje je pretrpelo teško razaranje. Austrijanci su u više navrata tukli tvrđavu topovima najtežeg kalibra, od 420 mm, poznatim kao „Debele Berte“. Pa ipak, ta razaranja nisu bila nepopravljiva, a drevne zidine su još jednom pokazale svoju čvrstinu.

Drugi svetski rat

Najteže razaranje tvrđavi naneto je za vreme Drugog svetskog rata. Samo dva meseca posle bombardovanja 6. aprila 1941. godine, grad je doživeo najveću katastrofu u svojoj dugoj i stradalnoj istoriji. Iz tvrđave gde su Nemci skladištili municiju 5. juna 1941. godine, kao u apokaliptičkoj viziji smrti, odjeknula je snažna eksplozija, koja je brzinom orkana zahvatila ceo grad i sva naselja desetak kilometara u prečniku.

Ali kao da ni to nije bilo dovoljno. Pred kraj rata, 1944. godine, engleski bombarderi su u tri navrata dovršili njegovo rušenje, tukući grad tepih-bombama, i to isključivo civilne ciljeve, jer nijedna bomba nije pala na „Sartid Metalor“, rafineriju i sve ono gde su stranci imali udeo u vlasništvu.

NATO bombardovanje

Amerika, Engleska i Nemačka, zajedno sa dvadeset dve najmoćnije zemlje sveta (one su delovale u svom vojnom savezu nazvanom NATO), napale su Srbiju i 1999 godine, 30000 tona bombi bacile na Srbiju, koja nije imala čime da se brani. Razorili su državu, pobili do danas neutvrđen broj civila i vojnika, koji nisu imali čime da se brane. Tehnološki nisu mogli da vode rat sa tako opremljenom i moćnom vojnom silom. Tada je tučeno i po Smederevu, zapaljivim bombama, po skladištu goriva, koje je, srećom, bilo ispražnjeno; a da je bilo puno, moglo je da zapali ne samo ceo grad, nego pola Srbije. Običan čovek mora da se zapita kakvi su to strašni zločinački planovi, čije konce kroz vreme vuku iste satanske sile… Valjda se sa Smederevom za primer to zbivalo; a i drugi srpski gradovi imaju svoju tešku sudbu.

Smederevo je stari hrišćanski grad. O njegovom ranohrišćanskom periodu još će Srpska istorijska škola posvedočiti istinom. Zna se da su u gradu bile i mošti Svetog apostola Luke. Bilo je poslednji slobodni grad zahvaljujući despotu Đurđu Brankoviću. Bilo je prestonica Srbije 1805. pod Karađorđem. Smederevo nikada nije podržavalo komunizam, i za to je plaćalo maćehinskim odnosom komunističkih vlasti prema njegovim kulturnim i istorijskim vrednostima. Iako je meštana u gradu ostalo jako malo, kada se pođe u tvrđavu, svaki kamen koji dodirnete, svaki koji osetite pod nogama, čini da se osećate posebnim, postajete deo slavne porodice srpstva i srpskog gospodstva. Oseća se dostojanstvo hrišćanske kulture, osećanje istinske duhovne veličine, a ne siledžijske sile kojom danas pokušavaju da nam promene svest, pobednici, koji su nas pokorili i porobili.

Kada se čuju crkvena zvona i svake godine zapalimo sveće postradalima u ovoj strašnoj tragediji, mi verujemo da je u Nebeskoj Srbiji sigurno celo jedno Smederevo i da se toga dana dodiruju oba sveta i proslavljaju „Dan nezaborava“, kako ga danas zovu… A možda bi bilo dobro da se toga dana proslavi zavetina, da svi Smederevci proslavljaju Svetog Mihajla Ispovednika, jer je tada jedan grad ceo otišao, a novi se rađao. Ti trenuci sećanja na nevine žrtve, koje su se priključile milionima srpskih mučenika, daju nam onu iskru nade da se bliži dan Vaskrsa srpskog.

Priredila i podatke sabrala monahinja Atanasija iz manastira Rukumija

Izvor: Geopolitika br. 64, jun-jul 2013.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Proktomed Dr Milena Šćepanović oglas sideba baner
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter