JUNAK NAD JUNACIMA

Jedan od najzaslužnijih za oslobođenje sadašnje srpske prestonice tokom Prvog srpskog ustanka bio je Konda Bimbaša, koji je pomogao Karađorđu i ustanicima da dobiju jednu od najslavnijih bitaka za Beograd u njegovoj istoriji.

 

“Hrišćanin u turskoj vojsci u vreme ustaničke opsade Beograda 1806. godine. U odsudnom trenutku Konda Bimbaša prešao je na srpsku stranu i sa ustanicima otvorio Sava kapiju.”

konda bimbaša

Ovako stoji na tabli ispod naziva Kondine ulice u centru Beograda, a uz to i da je rođen oko 1775. godine, a skončao 1813. u Tronoši, što nije tačno.

Nešto opširnije i preciznije podatke o ovom junaku srećemo na Vikipediji, gde piše da je rođen u grčkoj pokrajini Epir, tačnije u gradu Janjina 1783. godine. Poginuo je u borbama kod Tronoše, u blizini Loznice 1807, kada je imao samo 24 godine. Po nacionalnosti je bio Cincar.

Prilikom Кarađorđevog oslobađanja Beograda 1806. godine, kako dalje tvrde ovi izvori, Кonda Bimbaša je sa pet momaka obučen kao turski vojnik, na prepad otvorio Sava kapiju i omogućio Uzun Mirku da sa 150 svojih momaka uleti u grad, a za njima je išao Кarađorđe sa 2.000 ljudi pod oružjem.

Prepad i juriš kroz Sava kapiju je bio ključan za osvajanje Beograda. Prilikom osvajanja Sava kapije, Кonda i Uzun Mirko su bili teško ranjeni, dok je od pet ljudi iz Kondine pratnje samo jedan preživeo napad.

Iako su neki od ovih podataka protivrečni, jedno je sasvim tačno: Konda Bimbaša je mnogo pomogao srpskim ustanicima da izvojuju jednu od najlepših i najslavnijih bitaka u Prvom srpskom ustanku! Posle ravno 379 godina od smrti despota Stefana Lazarevića 1427. godine, Beograd je ponovo bio u rukama Srba.

Ne zna se tačno kada je Konda Bimbaša prebegao na srpsku stranu, ali se pouzdano može reći da je to bilo u periodu od avgusta do početka oktobra. Kako je bio bimbaša (komandant jedinice od hiljadu vojnika) kod Alije Gušanca, tadašnjeg zapovednika Beograda, njegovo bekstvo nije ostalo neprimećeno. Turci su ga tražili po celom gradu, pucajući u nebo, da primire svoj strah i zaplaše hrišćane u Beogradu. Dobar deo srpskog stanovništva bio je već prešao ustanicima sa Kondom.

Neki izvori tvrde da je pravo ime Konde bilo Jovča Mihailović. Navodno je bio rodom iz Polimlja, a da su zajedno sa njim pri osvajanju beogradske varoši bili i uzun Mirko Apostolović, Dragić Milutinović, Petar Sremac i Nikola Stambolija.

Dragocena pomoć bimbaše Konde

Karađorđe se dugo premišljao kako da osvoji Beograd. Ustanici koji su preko svojih vođa i starešina poručivali Karađorđu da su rešeni da varoš zauzmu na juriš, nisu ni bili svesni kakvoj bi se opasnosti izložili.

Na nepreglednom polju koje se pružalo pred gradskim bedemima na kojima su načičkani stajali Turci, ustanici bi bili žive mete za njihove puške i topove. Karađorđe je znao da je to težak i opasan poduhvat, koji bi hiljade njegovih vojnika odveo u smrt i zato nije dozvoljavao da ijedan ustanik krene.

Baš u to vreme, u Karađorđev tabor na Tašmajdanu, sproveden pod jakom stražom, došao je turski bimbaša Konda. Sam je bio došao među ustanike, rekavši da hoće da vidi Karađorđa i da mu nosi važnu poruku.

“Pa, dovedite ga”, reče Karađorđe.

“Bimbaša sam i kao krdžalija služio sam Gušanca Aliju. Ali, više neću…”, reče Konda Karađorđu.

“Sad kad je oštro, a ti na našu stranu. Znaš kako mi sa takvima kao što si ti postupamo? U čelenku…”, direktan je bio crni Đorđe.

“Došao bih i ranije da sam znao gde da te nađem”, odgovori odvažno Konda.

“Pa, dobro… Šta te dovede? Šta hoćeš?”, upita ga vožd.

“Da vam pomognem da varoš zauzmete”, kao iz puške ispali Konda.

“Zauzećemo je mi i bez tvoje pomoći”, reče Karađorđe i okrete se.

“Znam da hoćete. Ali, ovako bi bilo lakše”, ubedljivo će Konda srpskom vođi, a ovaj će njemu:

“Govori onda!”

“Ja sam bimbaša. Vodio sam hiljadu krdžalija, pa mogu i tvoje ljude”, poče Konda, kad ga prekide Karađorđe:

“To ću ja da odlučim”, pa nastavi:

“Nego reci zašto si došao?”

“Zato. Da vodim jednu grupu tvojih ljudi. Preko šanca između varoš i Sava kapije, tajnim stazama može se prodreti neopaženo u varoš. Dobro sam o svemu promislio i sve sam video. I kolike su turske snage i kad se smenjuju straže i kad ih najmanje ima… Sve. Ja ću se sa jednim ili dva odeljenja prvi uvući u varoš, pre nego što započne opšti napad…”, izdeklamovao je bimbaša.

“Koliko ti ljudi treba?”, upita ga posle svega Karađorđe.

“Jedno ili dva odeljenja, rekoh već”, kaza mu Konda.

“Jedno”, reče sumnjičavi Karađorđe i dodade:

“Ako prevariš, da nas što manje izgine”.

Konda je u prvom jurišu na Beograd zadobio nekoliko teških rana, pa je po Karađorđevom naređenju bio smešten u Aganlijin konak.

Posle zauzimanja Beograda od strane ustanika, Kondina hrabrost pročula se svuda. Konda je izlečio svoje rane i 1807. godine sa ostalim ustanicima krenuo je na Užice. Ipak, poginuo je u velikom boju kod Loznice iste godine.

Sahranjen je u porti manastira Tronoša, gde i danas stoji tabla na kojoj piše da na tom mestu počiva “junak u mnogim bojevima Prvog srpskog ustanka, posebno zaslužan za oslobođenje Beograda 1806. godine i za veliku pobedu ustaničke vojske u boju na Loznicu, u kom je i poginuo”.