Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Krojač čiste duše (priča)

NITI BOŽIJEG TKANJA

Svi smo mi – niti njegove i do smrti smo pozvani da urastemo u nj. Seti se toga. To je Božije tkanje. Čuvaj ga u zemnom životu: svaku nit jačaj, od srca se za nju brini. Srce slušaj više od svega ostaloga.

 

Ova poučna priča preuzeta je iz knjige „Pojuće srce – knjiga tihih sazrcanja“ čuvenog ruskog mislioca i religioznog pisca Ivana Iljina.

krojač čiste duše

Juče je navratio moj sused – dušu svoju da olakša. Posedeo je kod mene oko pola sata, dugo palio svoju isušenu lulu i na kraju mi rekao ono najvažnije što mu je ležalo na srcu.

„Moj otac, znate, bio je veoma dobar čovek. Davno ima kako je umro, ali kad ga se čovek seti, na duši mu je toplije i svetlije. Bio je, razumete li, krojač; dobar krojač, majstor svog zanata; umeo je tako da kroji odelo – samo da ga gledaš. Кod njega su mušterije dolazile i iz susednih gradova, i uvek su bivali veoma zadovoljni: kad osmotriš odoka, kao da ništa posebno ne vidiš, ali kad se zagledaš dublje – to je prava umetnost. I uvek je saosećao sa svim ljudima. Šije, tako, pevucka nešto tužno, a onda, odjednom, veli: „Juče su susedi Mitrevnu na pravdi Boga uvredili, ne valja to, svi su pred njom krivi“. Ili: „Petru Sergejeviču bi trebalo za praznik nešto da obuče, valja mu štogod sašiti“ … I opet šije.

Dešavalo se, radi razbibrige, počne da mi priča o „tkanju“; nikada ne bi rekao „materijal“ ili „sukno“, nego uvek „tkanina“. Zagledaj se – veli – Nikolaša, u ljude. Pa mi smo, svi – jedna tkanina. Evo, vidi, svaka nit se prema drugoj privila i pridržava je; svi smo se spleli jedan s drugim, svi smo zajedno upućeni na jedinstvo. Hajde, iščupaj iz tog sukanca jednu nit: čitavo ćeš tkanje oštetiti. Ako jedna jedina nit nije uspela, ako se pohabala, istanjila ili otkinula, ceo komad postaje defektan. Nijedan dobar majstor tako bolesnu tkaninu neće uzeti za rad, a nijedna mušterija niti je pogledati. Zato gledaj i biraj, da ne promašiš, da u mom preduzeću ne bude bolesne tkanine.

Tako je i s ljudima, u dlaku. Svet je Gospodnji tako ustrojen da smo svi – jedna spletena tkanina. Svi smo se jedno uz drugo zbili, svi držimo jedno drugo i držimo se jedan drugim. Ako je jednome rđavo, svima je nedobro, a ljudi to ne razumeju: glupi su i kratkovidi. Misle „šta je meni do njega, kad je meni samome dobro“. U stvari, nije tako. Ako je jednom, bilo kome, rđavo, onda se taj muči i boluje; njegova muka se od njega širi na sve strane. On hoda utučen, pa i druge mori. Od njegovog nemira, svima je neugodno. Zbog njegovog straha, svi postaju razdražljivi. Ljudi na rđavome mestu u odnosu jedni prema drugima postaju prevrtljivi: nepoverljivi, podozrivi, vređaju, svađaju se. Svi osećaju da to dolazi od onoga kome je loše i na njega se, zbog toga, ljute. To oseća i on, izdvaja se, povlači se u sebe, postaje rasrdljiv i krut. Njamu je potrebna ljubav, a k njemu dolaze s razdražljivošću. I niko da vidi njegovu muku, vide samo njegovu utučenost, surovost, nepouzdanost; i ne vole ga… Dolazi već do eksplozije, pokidala se tkanina, para se, cepa. Treba što pre krpiti rupu, a niko se toga ne laća.

„Šta se, vele, to mene tiče? Njegova je nesreća, pa neka se snalazi!“ A iscepano mesto raste i širi se, tkanina je iskidana. Popravite se može samo ljubavlju: tvoja nesreća je i moja, moja nesreća je – zajednička…

Otac je, još, govorio i ovo: „Tako je i u domaćinstvu. Siromah čovek nije siromah samo sebi, već i svima. Čovek bez hleba ne prosi kod sebe, nego druge uznemiruje, o muci svojoj govori, otrovanost svoju obnažava. Gde je nesreće, tamo je nesreća zajednička; gde je glad, tamo je hleb svima gorak. Ne postoji samo jedan nezaposlen čovek, to je uvek zajednička muka. Svejedno je kako će zaboleti zub; ako zaboli – sav čovek je u problemu. Nesolidan čovek, nesrećnik ili pijanac – svoju nesreću izlučuje na sve strane, svakoga zadeva, svakog uznemiruje. I opet je čitava tkanina pokvarena; treba što je moguće pre učiniti nešto, pomagati, rupu krpiti. Gde ne možeš ti, ja ću to učiniti za tebe; gde obojica ne možemo, nek se uključe i drugi“.

Moj otac je, znate, bio srčan čovek. Pomagao je svima, svuda, koliko je i gde mogao. „Ja sam“, govorio je – „popravljanjem zauzet bio, rupe sam štopao“. I tako, dešavalo se: sakuplja odreske svih sukana i odela, drugi put direktno izmoli ostatke od mušterije, prikuplja, udeva, licka, sastavlja, krpi; radi to veoma vešto; zatim opet počinje da šije. Tada već peva vedrije pesme. Pogledaš – sako je sačinio; ili pantalone. Ponekad i za čitavo odelo dostane; uredno ga složi i odnese siromašku. I još zabranjuje mu da o tome priča, to, veli, niko ne treba da zna; ćuti, i to je sve. Mi smo u porodici znali šta se događa. A voleli su ga svi, kao retko koga. Dolazili su kod njega po savet, ili, prosto, da se isplaču.

Ne, znate, nije hteo da se obogati; to ne vodi ničemu, govorio je. Sami ćete se prehraniti. Od nekakvog nasledstva… To što je tkanju govorio, to i jest najslađe. A kad je osetio da se bliži smrt, pozvao me i rekao: „Odlazim, Nikolaša. Ne tuguj. Svi smo mi – niti u tkanini Božijoj; i, dok živimo na zemlji, dato nam je tu tkaninu da čuvamo i jačamo. Sećaš li se, Spasitelj je naš imao hiton, nesašiven, iz komada, jedna tkanina odozgo do članaka. Eto, tog hitona, treba da se setimo. Svi smo mi – niti njegove i do smrti smo pozvani da urastemo u nj. Seti se toga. To je Božije tkanje. Čuvaj ga u zemnom životu: svaku nit jačaj, od srca se za nju brini. Srce slušaj više od svega ostaloga. Za šta se srce zauzme, to i čini. I sve će biti kako valja“.

Evo mi se čini, znate, da je bio u pravu. Svi smo mi – jedno tkanje. U tome je, osećam, skrivena mudrost života.

Iz knjige „Pojuće srce – knjiga tihih sazrcanja“, sa ruskog preveo Vladimir Jagličić

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter