MAGDALENA
Feljtonistička misao požute
i rascepkana u polupasuse
zaleprša mrazom polarne zime
zapaljena zvezdanom prašinom.
Sagore, najednom, u prpor snova
pade u crvene tragove lova
žiška na žrtveniku ograničenja
a ne čuh joj ime.
Možda je prizvalo magnovenje.
Poduprto sećanjem na hladnoću
ogrnuto filozofijom beline
osuđeno da pre svesti o sebi gine
zamirisalo je na samoću.
Ili je bila plašt opsene,
samo sivi oblak u nebu…
Tek odjuri, strže lance mrene
paragrafska, nedovršena, golicave kose,
dajući mećavama pre no meni,
da je iz smrti u smrt odnose.
Ubi je stražar, podmukli sin,
nepogrešiv strelac svevidećeg oka.
Beše mu odveć smela, duboka,
grešna ko krv anđela palog
među oce naše, mrave bogoborce.
Isečeni oset još dođe noću
ukusom mirisa praiskonskog leda
i nema ime.
Tek iskričava sena
iza očiju
blesne sećanjem „Magdalena“.