MAPA
Ravna kao sto,
na koji je položena.
Ništa se pod njom ne pokreće
niti mesto menja.
Nad njom – moje ljudsko disanje
ne stvara vazdušne vrtloge
i ništa ne muti njene čiste boje.
Čak su joj mora uvek naklonjeno plava
i pored razuđenih obala.
Sve je ovde malo, dostupno i blisko.
Mogu vrhom nokta da pritiskam vulkane,
da bez debelih rukavica milujem zemljine polove,
mogu jednim pogledom
da obuhvatim svaku pustinju
zajedno sa susednom, postojećom rekom.
Prašume su obeležene sa po nekoliko drvaca,
između kojih je teško zalutati.
Na istoku i zapadu,
iznad i ispod polutara –
mrtva tišina,
a u svakom crnom zrncetu
žive ljudi.
Masovne grobnice i iznenadne ruševine
nisu na toj sličici.
Granice zemalja su jedva vidljive,
kao da se kolebaju – biti ili ne biti.
Volim mape, jer lažu.
Jer nemaju pristup nasrtljivoj istini.
Jer su velikodušne, s prostodušnim humorom
rasprostiru mi na stolu svet
ne s ovog sveta. mapa